Prva iz Srbije završila srednju školu u Japanu
Japanski hramovi, arhitektura, priroda, sve me je to oduvek privlačilo, ali nisam ni slutila da će me neobičan splet okolnosti odvesti čak do japanske vazduhoplovne akademije, priča Anastasija Peković (19).
Beograđanka Anastasija Peković prva je učenica iz Srbije koja je završila srednju školu u Japanu.
Kako kaže, kada je upisala Osmu beogradsku gimanziju pre četiri godine, nije ni znala da pripada prvoj generaciji učenika koji imaju mogućnost da fakultativno uče japanski jezik, a onda je to rado prihvatila.
- Kako je škola privukla pažnju japanske ambasade, ubrzo se javila i privatna vazduhoplovna škola iz Tokija, nudeći nekoliko stipendija. Jedan od ključnih kriterijuma bila je i zainteresovanost za njihovu kulturu, tako da smo već sledeće školske godine, sa 16 godina, dva druga i ja otputovali u Japan - seća se Anastasija, koja se opredelila za opšti avijatičarski smer, koji ima samo nekoliko predmeta u vezi sa vazduhoplovstvo, dok su ostali nalik gimnazijskim.
Usledile su tri godine učenja na japanskom jeziku, u školi gde su bili jedini Evropljani.
- Vršnjacima iz Japana je bilo teško što su smešteni u kampusu na nekoliko sati udaljenosti od kuće, a kada su čuli odakle smo mi došli, njima je to bilo neverovatno. Mi jesmo otišli da bismo se upoznali sa jezikom, kulturom i ljudima, ali isto tako i da predstavimo našu državu u što boljem svetlu - ističe Anastasija.
Treniranje kenda, učestvovanje u volonterskim akcijama, letnjim i zimskim festivalima, neki su od dragocenih trenutaka za koje Anastasija kaže da su je promenili.
- Družili smo se sa nezbrinutom decom, pravili zmajeve, učili ih osnovnim rečima srpskog jezika i upoznavali ih sa njima dalekom i nepoznatom kulturom uz smeh i lep provod. Svake godine bi se, u dobrotvorne svrhe, organizovalo sađenje i berba pirinča za starije ljude u okolini, nakon čega zaista shvatite kolika je šteta bacati hranu - ističe ona.
Treću godinu Anastasija je provela bez vršnjaka iz Srbije u njenom kampu, jer su drugari sa kojima je stigla u Japan dobili stipendiju za kraći boravak. Na kraju iste godine, usledile su oproštajne žurke, matura.
- U tom periodu sam osetila koliko me je ovo iskustvo promenilo. U trenucima je bilo veoma teško i naporno, ali bi se profesori i prijatelji uvek našli da nam pruže podršku, zbog čega mi je teško pao rastanak sa njima. Mislim da nijedan problem nije bio veći od činjenice da se rastajemo - priča Anastasija. Ona ističe da se i dalje čuje sa drugovima koje je stekla u japanskoj školi, kao i da ih očekuje da joj dođu u posetu.