Dijalog je potreban, ali kasni bar 10 godina

MATI MAKARIJA, IGUMANIJA MANASTIRA SOKOLICA NA KOSOVU

Inicijativa predsednika Republike da se pokrene unutrašnji dijalog o Kosovu je veoma pozitivna, samo po mom skromnom rasuđivanju, zakasnila je više od deset godina - kaže u intervjuu za „Blic“mati Makarija, igumanija manastira Sokolica na Kosovu.

Ona pita po čemu je Kosovo južna srpska pokrajina kad je većina država sveta, prihvatajući rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, priznala nezavisnost Kosova.

- Dakle, „privremene institucije Kosova“jesu institucije, takozvana UČK jeste Oslobodilačka vojska Kosova, koja i dalje postoji, ali pod drugim imenom i sa neskrivenom nadom Prištine da će nekad od nje nastati regularna vojska Kosova... Da se ne zavaramo. Počnimo da živimo u stvarnosti.

O čemu se može voditi dijalog?

- Prvo, Srbija nikada ne sme priznati nezavisnost Kosova, čak ni po cenu ulaska u EU, koja neprestanim traženjem ustupaka i odricanja ne pokazuje želju da Srbiju ima za svoga člana. Onaj ko bi se drznuo da svoj izdajnički potpis stavi na akt o predaji Kosova biće za sva vremena označen kao najveći neprijatelj srpskog nacionalnog bića. Sve dok ne priznamo Kosovo, ostaje nada. Ne zaboravimo da smo, jednom u istoriji, pet vekova bili pod okupacijom. Gajili smo nadu, čekali i dočekali da oslobodimo Srbiju i Kosovo. Istorija je veoma neinteligentna, ponavlja se. Drugo, kao demokratska i kulturna država, moramo sa dostojanstvom i uvažavanjem razgovarati sa predstavnicima Prištine, jer su oni, bez obira na njihova imena i uloge u minulim sukobima, ipak legalni i na izborima potvrđeni zastupnici svoga naroda. Treće, i u ovom trenutku možda i najvažnije, jeste postaviti granicu ispod koje se ne može ići u razgovorima o položaju Srba na Kosovu, a ona je duhovna, personalna i teritorijalna autonomija Srba. U teritorijalnu autonomiju svakako treba uključiti srpske manastire, a duhovna autonomija bi, pored ostalog, morala priznati delovanje SPC kao čuvara duhovnih i tradicionalnih vrednosti svoga naroda, a posebno kao vlasnika manastirske i crkvene imovine.

Ko treba da učestvuje u razgovorima?

- U dijalog treba uključiti sve dobronamernike koji svojim idejama mogu doprineti opštoj stvari. Često me zadivi onaj običan, prost čovek koji, kao iz rukava istrese zadivljujuću, zdravu, a opet jednostavnu ideju do koje bi i najumniji ljudi, uz duga razmišljanja, teško došli.

Šta je najveća razlika u životu Srba na severu i na jugu Kosova?

- Život Srba na jugu i na severu Kosova nije isti. Da bi opstali kao narod, jer su okruženi Albancima, južnjaci su primorani da se pokoravaju kosovskim zakonima. Srbi na severu su u drugom položaju. Oni su u većini i još uspevaju da se odupiru kosovskim zakonima. Traže ista prava, jer vele da, ako su Albanci imali pravo da proglase nezavisnost od Srbije, onda i oni imaju pravo da zahtevaju nezavisnost od Prištine. Svakodnevni život i jednih i drugih je svakim danom sve teži i teži. Kažu, radujemo se kad čujemo ponosnu hvalu našeg predsednika o sufictu u državnoj kasi, ali nas rastužuje i zabrinjava deficit u našim novčanicima. Za Srbe na jugu nema posla, a za Srbe na severu polako isčezava posao. Istina, gradi se i posla ima, ali se na gradilištima mogu videti samo Albanci. Kako smestiti u razum činjenicu da su spomenik Sv. knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici postavili Albanci? Srbi preduzetnici polako gase svoje firme, a njihovi radnici najavljuju napuštanje Kosova iz prostog razloga - trbuhom za kruhom. Plašim se da će, iz tih razloga, uslediti novi egzodus Srba sa Kosova.

Kako se osećaju Srbi na Kosovu?

- Srbi se na Kosovu ponekad osećaju izdanim jer, šta reći o Telekomovoj sestri firmi na Kosovu? Ako hoćete da imate telefon, morate da posedujute kosovsku ličnu kartu, što znači da se deklarišete kao podanik države Kosovo. I još, kako je evro zvanična moneta na Kosovu, račune plaćate isključivo u evrima. Ako hoćete da putujete po Kosovu, morate da imate kosovske tablice, što podrazumeva kosovsku saobraćajnu i vozačku dozvolu... Problemima nikad kraja. Ostaje pitanje zašto se u minulim pregovorima nije razgovaralo o običnim problemima svakodnevnog života? Jer ljudima, pre svega, treba obezbediti dostojanstvo života.