Deklaracija ni o čemu

Kad nisi u stanju da popraviš oluk ili trotoar u kući u kojoj živiš, a ti onda planiraj novu kuću, koju naravno nikad nećeš napraviti.

Tako nekako zvuči najnoviji megaprojekat srpskih velmoža kršten kao Deklaracija o opstanku srpske nacije o kom smo pre nekoliko dana obavešteni preko generalnog sekretara predsednika Srbije Nikole Selakovića. Plan je da se ta spasiteljska platforma obznani na jesen putem dueta Vučić-Dodik, a posle će sve biti lakše. Svestan, valjda, da svaka „deklarativnost“ove vrste, u kojoj se apostrofira nacija a ne pominju građani, opasno vuče ka raznim načertanijima i ostalim memorandumima, drug sekretar je požurio da objasni kako će se ona ticati jezika i kulture.

Čega god se ticala i koliko god ambiciozno bila osmišljena, ona teško može biti išta više od mrtvog slova na papiru a u funkciji hinjenja opšte brige o narodu i njegovoj sudbini; zapravo, još jedna, uhu i očima prostog puka mila, dimna zavesa koja će maskirati upravo nebrigu, neodgovornost i dezorijentisanost.

Uzmimo da je ono što

kaže drug sekretar u vezi s jezikom i kulturom tačno i zapitajmo se kakva deklaracija može da nadomesti poraznu činjenicu da se za tu istu kulturu u državi matici iz budžeta odvaja mizernih 0,7 odsto sredstava?

Koliko iskrenosti može biti u toj obznani ukoliko nam se za kulturne modele podastire treš zabavno-propagandnih televizija, dok se Vrhovni deklarator upravo sa jedne od takvih televizija, ne birajući reči, obrušava na Kulturni dnevnik Javnog servisa?

Kojom će to magičnom moći deklaracija u najavi naterati našu omladinu da vrati samoglasnike u skraćene SMS i Vajber poruke koje razmenjuju, kvareći sopstveni jezik do neprepoznatljivosti? Ili će ih, nekim čudom, stimulisati da čitaju srpske klasike koji „smaraju“.

Kakvim magnetom će deklaracija zaustaviti našu najpametniju i najškolovaniju decu da beže odavde, glavom bez obzira, svesni da njihov indeks i diploma nemaju neke šanse naspram partijskih knjižica i stranačke lojalnosti?

I tako redom, postoji na hiljade malih i velikih problema u vezi sa našim jezikom, kulturom, pa na kraju i nacijom, da bi ih mogla rešiti neka deklaracija, makar bila zasnovana na najboljoj volji i sa najiskrenijim namerama. Jer, da su nam kultura, pismenost i znanje prioritet, ne bi nam ni trebale deklaracije.

Te stvari je odlično znao da razluči stari dobri Čerčil kad je one koji su mu usred ratnog požara predlagali da se ukinu donacije za kulturu, zapitao: „A šta ćemo mi onda braniti?“. Eto ti deklaracije!

Kakva deklaracija može da nadomesti činjenicu da se za kulturu iz budžeta odvaja mizernih 0,7 odsto