Demokrate kao štule

U živopisnoj istoriji, sada već i ne tako kratkog, obnovljenog srpskog višestranačja iskristalisala se jedna konstanta: za promenu rigidnih i autokratskih režima, kakav je bio Miloševićev i na šta sve više liči ovaj Vučićev, neophodno je da se sva opozicija ujedini. S tim što ni ujedinjena nema neke šanse ukoliko narodu nije dozlogrdilo. Demokratsku vlast, pak, može da sruši i samo jedna partija, doduše uz malu pomoć samih demokrata. Nije ovde samo reč o političkoj kulturi koja je plodnije tlo za razne Erdogane nego za političke birokrate (mada ima i toga), već je to posledica i nemoći, neznanja ili nedostatka volje takozvanog demokratskog korpusa da osmisli i osnaži jaku partiju na demokratskim načelima. To je mogla biti, a donekle je i bila Demokratska stranka, ali se pokazalo da joj fali kondicija za dužu političku utakmicu i unutrašnja kohezija da izdrži pad s vlasti a da se ne razbije u paramparčad. Nažalost, demokratičnost ove partije se najviše očitovala u onome što ju je slabilo - u partikularizmu interesa koji je od nje odvajao satelite. To cvetanje hiljadu cvetova rezultiralo je brojnim strančicama koje, tu i tamo, mogu poslužiti za kakvo političko potkusurivanje, ali nikako ne mogu biti relevantan politički faktor. I sada, u osvit beogradskih izbora koji su odvajkada bili tačka preloma, u izlizanoj priči o udruživanju, imamo Demokratsku stranku u ulozi ostarelog bokserskog šampiona koga zadirkuju klinci iz komšiluka, njene derivate kojima su želje veće od mogućnosti i nekoliko pokreta za čije je lansiranje u orbitu više zaslužan bes i očaj glasača nego validnost njihovih političkih platformi. I veliku zabludu da je bez stabilne i jake Demokratske stranke moguće izaći na megdan Vučićevim naprednjacima na čijoj strani su fanatična mobilisanost članstva, državni resursi, propagandom preparirano javno mnjenje i, na kraju - veliki novac. Kakva god bila, Demokratska stranka ne može služiti kao ispomoć i štule, već bi ona trebalo da bude stožer tog okupljanja ukoliko je tako nešto uopšte moguće u vrtlogu liderskih egoizama. Bez obzira na profanisanost i poludecenijsko lutanje, na njenoj strani je tradicija, ozbiljna infrastruktura i nada u onom demokratskom delu ovdašnje javnosti da je politički život i izborno nadmetanje ponovo moguće vratiti u kakve-takve pristojne i regularne okvire. A toga sigurno nema bez Demokratske stranke i dok god se ona ne podigne na noge, Vučić će, s punim pravom, moći da seiri kako ga „ovi neće pobediti ni za dvadeset godina“. Ma u koliko kolona marširali!

Bez jake Demokratske stranke Vučiću se ne može na megdan