Hojtova jaja

Američka humanitarna pomoć opustošenoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata ostala je upamćena po Trumanovim jajima, jajima u prahu koja su dobila ime po tadašnjem predsedniku SAD Hariju S. Trumanu. Diplomatski pritisak SAD da se Srbija u 2017. opredeli u klinču velikih sila, gde su na jednoj strani Amerikanci i njihovi saveznici iz EU, a na drugoj Rusi, ostaće izgleda upamćen po Hojtovim jajima. Hojt Brajan Ji, specijalni izaslanik Stejt departmenta za Balkan, pitao je jednog zvaničnika iz regiona “zašto ne stavite sva jaja u EU korpu, zašto sedite na dve stolice u isto vreme”.

Iako Hojt Brajan Ji nije rekao o zvaničniku koje države regiona se radi, nije teško pogoditi da je u pitanju Srbija. Sve druge zemlje regiona jasno su se opredelile - ili su već ušle u NATO i EU, ili su na pragu da to učine. Jedino zvanična Srbija neguje bliske odnose i sa EU, ali i sa Rusijom, koja je suprotstavljena strana u onome što liči na povampireni Hladni rat. Da nas Hojtova jaja ne bi izašla skuplja nego Svetog Petra kajgana, valjalo bi o ovoj poruci Trampovog specijalca dobro razmisliti. Iako je pitanje diplomatskog ukusa takve poruke sporno, baš kao što je bio i ukus pravih Trumanovih jaja, ona nosi jasno upozorenje - koliko bi Srbiju moglo koštati koketiranje sa mogućim skretanjem s puta ulaska u EU.

Srbija se već godinama jasno opredelila za put

ka Briselu. O tome svedoči status kandidata, to što do sve donedavno u parlamentu nije postojala nijedna partija koja je protiv ulaska u EU. O finansijskoj strani (Srbija najviše izvozi u zemlje EU, dve trećine robne razmene Srbije je sa zemljama EU, najveći izvoznik iz Srbije, kragujevački “Fijat”, deo je italijanskoameričke korporacije...), ali i onom što je lični izbor svakog pojedinca (više od polovine građana rado bi živelo u nekoj zemlji EU, najviše u Nemačkoj, srpska dijaspora u nekim zemljama EU je među najbrojnijim...) da se i ne govori. Skretanje s puta u EU bilo bi dramatičan zaokret koji bi najviše osetili obični građani na svojim džepovima, a znamo kakve su bile posledice sukobljavanja sa Evropom devedesetih. Nije sporno da sa EU postoje neka neusaglašena pitanja. Isto kao što nije sporno ni da treba negovati dobre odnose sa Rusijom. Ali voditi politiku sedenja na dve stolice i balansiranja između dve sile ne samo da nije moguće već je pitanje koliko je u ovom trenutku i pametno, da nas ne bi obe strane doživljavale kao deo one druge, suprotstavljene. Zato bi ovaj put, za promenu, trebalo odlučivati razumom i interesom, a ne srcem. Jer nas je odlučivanje srcem mnogo puta kroz istoriju skupo koštalo, prvenstveno u ljudskim životima. Odluka razuma i našeg interesa sada jasno kaže, držite se puta ka EU, ma koliko se to nekima ne sviđalo. A velike sile svoje sporove neka rešavaju među sobom, a ne preko naših leđa.

#

Sedenje na dve stolice moglo bi dovesti da nas obe strane dožive kao neprijatelje