Šamar pravdi i ljudskosti
ratnom komandantu Armije BiH, višestruko štetna. Presuda, premda nepravosnažna, predstavlja trostruki šamar: politički (jer preti da potpuno uruši ionako krhku stabilnost BiH), istorijski (jer zatire i poslednje iskre nade da se do pomirenja sa prošlošću može doći putem otkrivanja pune istine o žrtvama), pravni (jer, čak i ako nije bilo dovoljno dokaza za osuđivanje Orića, to i dalje ne daje odgovor na pitanje ko je kriv za smrt hiljada Srba). Ovakva odluka suda, na koncu, predstavlja i šamar za porodice ubijenih: olako zaboravljamo da je za te ljude istorijska, politička ili pravna perspektiva slučaja Orić u senci činjenice da im je ubijen brat, otac, sin.
Vreme je da priznamo i jednu užasnu istinu: ovaj pravosudni vid suočavanja sa prošlošću na teritorijama bivše Jugoslavije doživeo je težak poraz. Lista gubitnika ne počinje niti se završava BiH sudovima i tužilaštvima, već njihovim kolegama iz Hrvatske, sa Kosova i naročito iz Tribunala u Hagu, čije su istrage i presude uvek izazivale nove nepravde, kontroverze i podele. Svakom ko je makar i paušalno pratio suđenja Ramušu Haradinaju, Branimiru Glavašu, Anti Gotovini (da izdvojimo samo neka od izvikanijih) bilo je jasno da će pravda i puna istina o zločinima izostati. Pravosuđa ovih zemalja i međunarodnih entiteta pokazala su se nezrelim da ponesu teret istorije i pravde i odole pre svega političkim uticajima. Tu ljagu nemoguće je sprati bez temeljnog suočavanja sa greškama počinjenim u svakom slučaju ponaosob, a za tako nešto nema ni volje ni snage. Svaki normalan čovek bez obzira na nacionalnost mora se osećati poraženim zbog toga. Činjenica je, takođe, da su žrtve nerazjašnjenih masakra u nesrazmerno mnogo slučajeva Srbi. „Neka drugi pričaju o svojoj sramoti, ja ću o svojoj“, pisao je Bertold Breht, i „Blic“je svih ovih godina to i radio, ali kako preći preko ove činjenice? U vreme novog talasa nacionalizma koji (posledično) ponovo buja na Balkanu, objektivno izveštavanje o ovim slučajevima nikad nije bilo teže.
Šta nam onda, dakle, ostaje? Jedino što se može učiniti je da apelujemo na ista ta tužilaštva i sudove da ne odustaju od pravde, i da se nadamo da će se jednog dana steći uslovi da monstrumi koji su kreirali i iskoristili godine ludila za ličnu korist budu propisno osuđeni. Jer, ratni zločini ne zastarevaju.
Priznajmo: suočavanje sa
prošlošću u sudovima je doživelo krah