Erdoganu na uvce

Slušajući Dačića, stranci se verovatno pitaju kakva je to zemlja u kojoj folk pevači postaju ministri spoljnih poslova

Nisam u Srbiji, ali dobar glas se daleko čuje. Naročito ako je to umilni vokal srpskog ministra spoljnih poslova koji je, javljaju jutjubovi, tviteri i ostala sredstva masovnog komuniciranja, pevao na uvce turskom predsedniku Redžepu Erdoganu. Ovaj put je preskočena čuvena Miljacka (a drugačije i ne može kad je prethodno odnela mostove ), već je na repertoaru Ivice Dačića bio neki Osman-aga, pretpostavljam neprebolnik sevdaha. Svejedno, šta god da je pevao, pa da su to bile i arije iz Travijate, neko bi već jednom morao da objasni gospodinu Dačiću da se visokim gostima iz sveta ne mora baš svaki put (u stvari ne bi trebalo uopšte) izražavati srdačnost time što ćeš se dohvatiti mikrofona i zatalambasati neki narodnjak. Uviđavni gosti će iz pristojnosti aplaudirati, nekome će to možda i biti simpatično, ali većina će u sebi pomisliti - ko je ovaj šarlatan ili će se, u najmanju ruku, zapitati kakva je to zemlja u kojoj folk pevači postaju ministri spoljnih poslova. Nemojmo imati iluzija kako je sve što ovom guravom planetom krstari sa diplomatskim pasošem u džepu „bečka škola“i „na note“(da siroti Ivica ovo sa notama nije bukvalno shvatio?), ali nije baš ni „Grand parada“i publika za čađave mehane u kojima se gazi srča do kolena. Neki nivo, što bi se reklo, treba da se zna. Međutim, da ostavimo po strani diplomatsko muziciranje i pripadajuću mu neumesnost, postoji još jedna dimenzija muzičkih izleta naših vrlih predstavnika vlasti, koju je u „koncertu za Erdogana“upečatljivo demonstrirao prvi glas naše diplomatije. Radi se, naime, o odabiru pesme kojom je Dačić namerio da fascinira turskog predsednika i baci ga u karasevdah. Umesto da odabere neku od bezbrojnih divnih srpskih pesama kad već ne može da obuzda glasne žice - naš ministar je našao da peva o Osman-agi. Verovatno je i to lepa pesma (ne slušam Dačića, a i ne znam turski), ali nije njena estetska vrednost bila opredeljujuća kad je Ivica uvrstio na svoju rajder listu. Uvrstila je naša potreba da budemo servilni i ponizni, taj danak našem rajetinskom mentalitetu od koga ne možemo a izgleda i nećemo da pobegnemo. Sličnu stvar je, samo ne u strofama, radio i predsednik Vučić koji je na sav glas hvalio sultana Murata - te bio je strateg, te ovi danas nisu ni da mu skute nose, eh Murat... Sreća pa, za razliku od Dačića, Vučić nema običaj da peva, možda i ne zna, ali malo je falilo da sastavi jedan deseterac u kome će se javno odreći onog violentnog Miloša Obilića koji nije imao smisla za evroislamske integracije, nego je rasporio sultana „od učkura do grla bijela“. U stvari, ne bi on ni čekao Erdogana, već bi davno otpevao nešto Angeli Merkel, s obzirom na njegovu potonju fasciniranost Nemačkom i Nemcima. Nego je ono „Danke Dojčland“već iskorišćeno.