Svaki most zna kad će biti srušen
ISTORIJSKI ARHIV U UŽICU PRIREDIO IZLOŽBU „MOSTOVI NA KRIVOJ DRINI“
Kada je turski sultan Mehmed Fatih 1463. osvajao Bosnu, preko Drine kod Ustikoline, prevela ga je na skeli mati trojice braće Kujundžića. Kad je bio na sredini reke koja se tada zvala Zelenka i Zelenika, upade mu konj u vodu i utopi se, na što sultan povika: „Bu su derin“- „Ova voda je duboka“. Od reči „derin“, vele, postalo je ime Drina.
Prešao je Mehmed Fatih reku, i mnogi su je vekovima i pre i posle njega skelama savladavali, sve dok dve obale nisu počeli spajati mostovi. Danas ih ima 25 i svi su sabrani u izložbenoj postavci „Mostovi na krivoj Drini“autora Željka Markovića, direktora užičkog Istorijskog arhiva.
- Kao krajnji utisak koji sam iz ovoga izveo to je da postoje razne vrste mostova. Ali, imaju neki mostovi, nevidiljivi, čiji su temelji duboko zatrpani u nama, našim karakterima, a ti se mostovi grade preko reči. Onoliko koliko smo kao ljudi vredni da jedni drugima saopštavamo reči, ako te reči ne rušimo, smatram da će i ovi mostovi preko Drine biti trajniji. Jer, sve ono što sam na mostovima video, svaki pre nego što je sagrađen već može da nazre kada će u budućnosti biti srušen - poručio je Marković koji je izložbu realizovao uz pomoć Istorijskog arhiva Republike Srpske iz Banjaluke.
Svi mostovi, pa i ovi drinski, građeni su da spoje obale. Opet, i tako vredni, rušeni su da drugima ne bi bili od koristi.
„Most koji je 1577. izgradio Mehmed-paša Sokolović uništila je 1896. poplava... Austrijanci su ga obnovili 1911. a tri godine kasnije minirali jedan stub praveći odstupnicu pred srpskom vojskom. Naredne godine srpska vojska je srušila još jedan stub... Austrougari su 1916. montirali privreme- nu železničku konstrukciju...“- pričaju slike i pisana svedočanstva o višegradskoj ćupriji.
Spajala je, ali i razdvajala Drina države i vojske. Istorija pamti da je 395. na njoj podeljeno Zapadno i Istočno rimsko carstvo.
Prvi drinski, izgrađen 1929, namenski za potrebe saobraćaja, bio je most Kralja Aleksandra u Zvorniku. Planirali su ga zvornički trgovci i to baš na mestu gde se 1919. iskrcao kralj, koji će, ispostavilo se, ostati jedini državnik obeju Jugoslavija koji je zvanično posetio Zvornik. U Markovićevoj postavci je i fotogrografija ustaškog krvnika Jure Francetića iz 1942. kako pozira na zvorničkom mostu.
Most „Buk Bjela“trebalo je da služi za potrebe gradilišta hidroelektrane. Zbog ratova devedesetih odustalo se od gradnje centrale, a most su izrešetale topovske granate. Oronuo je, utonuo u šumu nad Drinom, do njega se teško stiže, nebezbedan je.
Od „Buka Bjela“ostalo je samo idejno rešenje, ali na Drini postoje još tri hidrocentrale - Višegrad, Perućac i Zvornik - koje su dobile svoje mesto u Markovićevoj kolekciji drinske baštine.
„Most stoji, poljuljana je jedino moja uvjerenost da se trajanje mjeri vodom koju premošćuje“, citat je iz pesme „Most na Drini“Snežane Bukal koja prati deo postavke. Stihovi o Drini, njenim mostovima, ljudima koje je život vezao za ovu reku, krvi prolivenoj za njene obale, za-