Oslobodioci
Svi jubileji, proslave i godišnjice koji se ponavljaju, vremenom izblede, pretvore se u rutinu, dobiju onaj kiselkasti ukus učmalosti i reda radi performansa, pa se tako i čuvena godišnjica oslobođenja Beograda (ovaj put 73. po redu) približila tom standardu. Svake godine u ovo doba gledamo jednu te istu sliku sa batajničkog aerodroma - ovih poslednjih oktobara bogami i sa istim govornicima, to jest govornikom i istim govorima, manje-više istim gostima i sve po istom šablonu. Red vojske, red oružja, nekoliko ruskih aviona - malo na zemlji, malo na nebu, red Vučića, malo junačenja i to bi bilo to. Pa sledeće godine ispočetka, po istom receptu. Menja se samo broj godina od dana kada su partizani i crvenoarmejci proterali okupatore iz naše prestonice. Daleko od toga da jedan takav datum treba prepustiti zaboravu
taman posla - ali bi se neko već jednom mogao dosetiti da bar nešto promeni u oveštalom protokolu i da napravi iskorak iz ovog paradnog hepeninga po istoj matrici i ponudi nešto novo. Ako već slavimo pobedu života nad smrću,
dobrog nad zlim i slobode nad okupacijom, onda bi trebalo napraviti nešto u ime tog života koji teško da simbolizuju mašine za ubijanje - neka ih sa strane, zlu ne trebale - a daj da paradiramo nečim lepšim. Recimo, da jedne godine za Dan oslobođenja
Beograd, tačnije njegovi stanovnici, dobiju modernu zdravstvenu ustanovu, druge neki istraživački centar za mlade talente i naučnike, treće komforan dom za naše stare i nemoćne sugrađane, četvrte nov most... tridesete metro, ali izistinski. Bilo bi to mnogo primerenije od skupe a zapravo jeftine parade za jedan dan u kojoj dominiraju političari spremni da se i tu očešu za malo rejtinga, dok im vojnici služe kao dekor. Obaška što je ovogodišnji Dan oslobođenja
propraćen i političkim mitingom na kojem su se tražili, vidi čuda i koincidencije, slobodni izbori, a sam Beograd je proslavu dočekao razrovan kao da su Nemci prekjuče oterani. Obeležila ga je i vest kako mu je iz republičkog budžeta uplaćeno, tačnije pozajmljeno, sto miliona dinara kako bi mogao da izmiruje redovne obaveze. Nekako nije išlo jedno s drugim.
Nema sumnje da će vlast optužiti opozicionare koji su na Trgu republike i šetnjom ulicama iskali slobodne izbore kako im ništa nije sveto, pa ni tako veličanstven datum kao što je Dan oslobođenja Beograda. Ta zamena teza garantuje populističku naplatu, ali bi se odgovorni ljudi na vlasti morali barem zapitati o čemu se tu radi - da u danu oslobođenja jednog grada njegovi građani vape za slobodom. A okupator oteran pre 73 godine. Neće biti da je u pitanju samo čista pakost Saše Jankovića i društva sa namerom da pokvare veličanstvenu batajničku ceremoniju, a još, neradnici, imaju svu slobodu ovog sveta da spavaju do jedanaest, šetaju kučiće po Tašmajdanu i ispijaju espreso po fensi kafićima. A to i takvo izvrnuto poimanje slobode režima nije ništa drugo nego maska za istinsku neslobodu. Kao u onoj pesmi Matije Bećkovića gde sužnja pitaju: „Otkad si ovđena?“, a on odgovara: „Od oslobođenja“.
Ako već slavimo pobedu života nad smrću, onda bi trebalo napraviti nešto u ime tog života