Nešto je trulo...
Kada jedan od (donedavno) najistaknutijih predstavnika
pravosudne vlasti - poput bivšeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića - otvoreno kaže da su tužilaštva i sudovi u Srbiji bili pod političkim pritiskom svake vlasti, onda postaje jasno da je taj problem nadrastao dnevni kontekst i postao najteža boljka srpskog društva. Premda je simptomatično da Vukčević o pritiscima govori tek nakon napuštanja mesta tužioca, ova jasna i glasna negativna ocena jedne od tri grane vlasti u demokratskom društvu ne bi smela proći nezapaženo. Pogotovo zbog toga što su u njoj problemi - makar tri najuočljivija - do kraja konkretizovani.
Bivši tužilac u intervjuu za „Blic“
najpre pominje negativnu selekciju među sudijama i tužiocima kojom se „nekompetentne osobe“postavljaju na ključna mesta u pravosuđu. Naravno da se iza te negativne selekcije krije plan da se nameštenicima (mahom političkim) manipuliše: profesionalni integritet, znanje i iskustvo, koje takvim ljudima upadljivo fali, inače su najbolji štit od svake vrste pritisaka. Ta pokvarenjačka praksa - kojom se pravosuđu nanosi kolosalna šteta - najbolje se leči zakonskim izmenama (poput one kojom poslanici više neće moći da u Skupštini biraju tužioce), ali i agresivnom borbom protiv korupcije u pravosuđu. Takvu borbu od demokratskih promena 2000. još nismo videli.
Drugi i treći problem odnose se na pompezna hapšenja
Ozdravljenja Srbije nema bez jakih tužilaca i sudija. Onih pravih, naravno
koja se isuviše često završavaju prekidom istrage ili oslobađajućom presudom i na endemski problem srpskog pravosuđa - nesklad u odlučivanju sudova na različitim nivoima i zastarevanje postupaka. Imena Dragoslava Kosmajca, Bogoljuba Karića i Stanka Subotića ovde se prirodno nameću. O tim slučajevima „Blic“je napisao toliko tekstova da bi se njima od poda do plafona mogla izlepiti ženevska kancelarija poslednjeg u nizu pomenutih biznismena. Svako ko je te tekstove čitao zna koliko dobro ilustruju sve nevolje srpskog pravosuđa.
Sve u Srbiji počinje i završava se pitanjima pravde i slobode.
Na stranu to što trenutno aktuelna poglavlja 23 i 24 u procesu pridruživanja EU to izričito zahtevaju, svaki pokušaj temeljnog ozdravljenja srpskog društva morao bi početi od promena u policijskim stanicama, tužilačkim kancelarijama i sudnicama. Ako ne verujete nama, Evropskoj uniji, bivšem tužiocu Vukčeviću ili običnim građanima koji Sud za ljudska prava u Strazburu zasipaju žalbama, poslušajte makar reči najvećeg biznis-čarobnjaka i jednog od (i dalje) najmoćnijih Srba: „Promenio sam mišljenje: mislio sam ranije da je za budućnost Srbije najvažnija dobra privreda, a sada mislim da je to nezavisnost pravosuđa.“Autor? Miroslav Mišković, vlasnik „Delte“i okrivljeni pred Specijalnim sudom.