A gde je Toma?

Jeste da se na krsnu slavu ne zove,

ali teško da je to bio razlog što za Svetu Petku, slavu SNS-a, niko iz te stranke, ne posla ni pisma ni razglednice ni pozivnice u Bajčetinu na adresu Tomislava - Tome Nikolića. Sve su prilike da ga niko nije zvao ni pre neki dan kada je obeležavano devet godina od radikalskog prebega u naprednjaštvo, pa Nikolić nije duvao ni u rođendanske svećice partije koju je osnovao i predao na upravljanje Aleksandru Vučiću, kome više nije padalo na pamet, ne samo da mu je vrati nazad, nego ni da ga časti makar nekom počasnom funkcijom.

Da li su mi to krenule suze nad zlehudom sudbinom

Tome Nikolića, od koga sada okreću glavu nezahvalnici kojima je, sve sedeći na stiroporu do iznemoglosti i štrajkujući glađu i žeđu do infuzije, doneo vlast, počast, novac, slavu, beneficije... Taman posla. Namiren je taj za dva života, malo rezidencija, malo ekskluzivan stan, malo fantomsko telo za koordinaciju saradnje sa Kinom i Rusijom, malo se Dragica igra dobrotvorke, a sin Radomir gradonačelnika Kragujevca, malo se gradi crkva... dug je spisak amortizera koji su ublažili Nikolićev politički strmoglav.

Ovde se radi o nečemu drugom.

Nad Nikolićem je izvršen kontrolisani lapot, a on ne želi da bude Mićunović SNS-a

U istoriji ovdašnjeg političkog kanibalizma čiji je najdrastičniji i najtragičniji primer bio odnos Milošević-Stambolić, gde je pulen svom meceni bukvalno ugasio i politički i biološki život a s obzirom na činjenicu da i Nikolić i Vučić vuku korene iz Miloševićeve političke matrice - moglo bi se reći da je ovaj kontrolisani lapot nad Nikolićem mali napredak u tim bespoštednim obračunima. Ali nije taj napredak posledica poboljšane političke kulture i korektnosti, već pune svesti aktera o tome kako ova vrsta razlaza i ravnanja dugova može biti bolna i pogibeljna. Otud Nikolićev prećutni pristanak na politički egzil i Vučićeva, navodna, velikodušnost spram starog partijskog druga. A zapravo, izvršena je, što bi nekad rekli komunisti, najbrutalnija diferencijacija gde je Nikoliću jasno stavljeno do znanja da mu bivše zasluge mogu biti samo konvertovane u privilegije, ali da im je, što se tiče partije, davno istekao rok. I da mu je pametnije da ih unovči nego da se upušta u rat u kome bi neslavno poginuo.

Upadljivo odsustvo Nikolića sa stranačkih proslava

jeste gest uvređenog i odbačenog jer mu je kao iskusnom političkom vuku jasno da bi njegovo prisustvo imalo težinu plastičnog fikusa i bilo samoponiženje. Nikolić, jednostavno, ne želi da bude Dragoljub Mićunović Srpske napredne stranke i iskoristiće svaku priliku da Vučiću stavi do znanja kako mu nije blagosiljao onu pogaču na glavi iznad koje je bila nadneta močuga moćne partijske mašinerije, za slučaj da ne sarađuje.

Vučić i Nikolić su samo još jedan primer

kako u politici nema prijateljstva, makar bilo armirano i kumstvom. Zato nema Tome. Da ga ima, ne bi bilo Vučića.