Da nam živi, živi rat

Dok Mile Dodik crta novu mapu Balkana, Hašim Tači najavljuje ( neustavno, jer mu Srbi nikada neće dati pristanak) formiranje vojske, Crna Gora stenje pod aferom „ državni udar”, Srbija luta između kosovskog sna i jave, a Evropa brine neke svoje brige, mi - građani ovog od boga zaboravljenog regiona - ostajemo taoci samovolje lokalnih plemenskih poglavica koji nam se lažno predstavljaju kao izabrani demokratski lideri. Te koji su ih izabrali neka vode u maloumnu budućnost koju ovakvim svojim ponašanjem projektuju. Nas ostale neka oslobode privilegije da budemo deo njihovih vlažnih snova - hvala lepo, možda u nekom drugom životu.

Najnovija nacionalistička

egzibicija stigla je prošle nedelje iz Vukovara, gde je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović jasno i glasno rekla da će još mnogo vode Dunavom proteći pre nego što Srbi i Hrvati postanu prijatelji. Ta izjava je istovremeno i hrabra i mudra: hrabra - jer nije lako potpaljivati nerazumevanje i mržnju prema Srbima usred hora koji peva o domu za koji je spreman; mudra - jer samo onaj koji tako lucidno percipira stvarnost može da dođe do pomenutog zaključka.

Šta je to u balkanskim liderima što ih tako snažno vuče ka epskom sentimentu? I, što je verovatno bitnije, kakvi to narodi mogu iznova i iznova da gledaju jedan te isti film a da ne pomisle da ih neko debelo potkrada na ulasku u bioskop? Svaki narod ima vođu kakvog zaslužuje, ali jesmo li mi baš toliko bedni? Argumenti i za i protiv te teze vidljivi su svakodnevno. Kako god, molio bih balkanske lidere da reše između sebe da li su se konačno stekli uslovi za novi oružani sukob, neki rat manjeg intenziteta ( za veći nemamo resursa, izvinite) i lokalni sukob, ili ovako prekraćuju vreme između dva izborna bloka. Mnogo zavisi od odgovora na to pitanje...