Šta je Bakir hteo da kaže

Pre nekoliko dana (tačnije prvo 29. novembra, a onda i 1. decembra, zavisno ko koji datum priznaje) bile su godišnjice od osnivanja države koja se zvala Jugoslavija. I bez obzira na različite okolnosti, vreme i temelje na kojima su nastajale prvo Kraljevina Jugoslavija a onda i onaj njen socijalistički derivat - iz ove vizure gledano čovek ne može da se ne zapita kako je uopšte tako nešto bilo moguće napraviti. Ne sa stanovišta potrebe i opravdanosti postojanja jedne takve države, već kvaliteta ljudskog materijala od kojeg je bila sazdana, barem ako o njemu sudimo gledajući kako eksjugoslovenski narodi danas izgledaju, razmišljaju, glože se i jedni drugima o glavi rade. Nemoguće da su nam preci bili toliko progresivni i puni iskrene ljubavi jedni prema drugima, a da smo mi današnji, samo stotinak godina kasnije, reterirali u pavijane koji se otimaju oko banana i kvadratnih centimetara svojih kaveza koje, ambiciozno a netačno, zovemo državama. Da ne nabrajamo sve sporove, ali nema žalosnog dronjka bivše Jugoslavije koji negde u nekom trenutku - ili po nekom krvavom ili pak besmislenom pitanju - nije imalo spor sa nekim drugim iz te bivše zajednice. I posle svega, više nije jasno da li su se mrzeli više kad su bili zajedno u tim jugoslovenskim okvirima ili je ta mržnja tek sad isplivala u svojoj punoći, oslobođena stega dirigovanog bratstva i jedinstva. U stvari, više i nije pitanje zašto se ovi narodi, koji manje-više govore istim jezikom, i dalje ne podnose kad su sad „svoji na svome“jer se na njega ne može dati racionalan odgovor, već zašto nastavljaju da žive lažnjak od života i međusobnih odnosa ako su se već jednom dohvatili pušaka i rešili da se te laži odreknu. Zbog toga „vanredni nastup“Bakira Izetbegovića na onoj konferenciji za štampu u Beogradu nije ispad i incident već bi se mogao smatrati retkim gestom iskrenosti koji je razvrgao lažnjak dogovorenih protokolarnih izjava - svi se volimo, poštujemo integritete, gradimo dobre odnose... - i malo stvar isterao na čistac. Ne volimo se, ne podnosimo se, slatko bismo se opet uhvatili za vratove, priznali bi jedni drugima što Kosovo, što Republiku Srpsku, što Srpsku Krajinu; Hrvati će, besni što ih je onaj Haški tribunal malo dohvatio po prstima sa presudom bosanskoj šestorki, tužiti Srbiju za ratnu odštetu; Hrvatska i Slovenija se godinama spore kako da podele more, Srbija i BiH takođe imaju problem sa granicama (Srbija čak i unutar sebe), Srbi su stigli da se zakače i sa Makedoncima; o pritajenoj bratskoj mržnji „dva oka u glavi“da ne govorimo... Izgleda da ostaje samo dilema da li je bilo isplatljivije mrzeti se u zajedničkoj državi ili ovako separatno i samosvojno, a pogrešno je na ovu pizmu gledati kao na logičnu posledicu mučnog braka i teškog razvoda. Ne, Jugoslavija nije kriva. Ona je sam bila preširok kaput za sitne ljude koji je nisu zaslužili i jedino što su siroti s njim umeli jeste da ga pocepaju na froncle i da od tih ostataka sašiju kaputiće po sopstvenoj meri. I sad u njima hodamo okolo šepureći se, a postali smo i ostaćemo poslednji evropski odrpanci kojima se iza ugla smeju.

Jugoslavija je bila preširok kaput za sitne ljude koji su jedino umeli da ga iscepaju na froncle