Kako je Tito lagao Čerčila

Za Nemce tokom Drugog svetskog rata, ako je suditi po vojnim izveštajima, nisu postojali četnici i partizani, već samo „banditi”...

- U svim nemačkim vojnim izveštajima o stanju u Jugoslaviji u toku rata nemački komandanti divizija i jedne i druge bez izuzetka nazivaju imenom „banditi”. Od ostalih interesantnih činjenica na koje sam naišao u njihovoj arhivi, značajno je i to da se iz njihovih svakodnevnih vojnih izveštaja vidi da je većina vojnih snaga upotrebljenih za osvajanje Jugoslavije u aprilu 1941. odmah posle kapitulacije prebačena u Grčku, a potom (posle 21. juna, kada je napadnut Sovjetski Savez) i na Istočni front, tako da u ostatku rata na jugoslovenskoj teritoriji nikada nije bilo više od četiri i po nemačke divizije. Od tih, najznačajnija je Sedma brdska SS divizija „Princ Eugen”, formirana krajem 1941. od vojvođanskih Švaba, sa oficirskim kadrom upućenim iz Nemačke i Austrije. Ta jedinica je sve vreme rata ostala na tlu Jugoslavije, a ostale tri i po su se menjale. U toku 1943. i 1944. godine formirane su još dve SS divizije u Jugoslaviji, „Handžar“od muslimana u Bosni i „Skenderbeg” od Šiptara na Kosovu. Iz Dedijerovog „Dnevnika” zna se da se Tito prvi put sreo sa Čerčilom u junu 1944. u Napulju, i tom prilikom rekao mu je da njegov otpor u Jugoslaviji drži 36 nemačkih divizija. To potvrđuje i Čerčil u svojim „Memoarima”, ali britanski premijer ne kaže da je poverovao u to što čuje, nego se samo priseća kako mu se tad Tito predstavio. A pošto je on tada u Titovom štabu već imao britanske oficire, prvo kapetana Dikina, pa onda i brigadira Maklejna, nije moguće da nije već bio detaljno obavešten o stvarnoj snazi Vermahta na teritoriji Jugoslavije.

- Da. Prvo što moram da vam kažem je da su Amerikanci u Drugom svetskom ratu zaplenili celokupnu arhivu komande nemačkog Vermahta (Vrhovnog štaba nemačke armije), koja je posle rata držana u Bonu. Kad sam počeo da prikupljam istorijske podatke za Albion, otišao sam u Bon sa pismom sa mog univerziteta u Čikagu i oni su mi dozvolili da je pregledam. Direktorki tog arhiva sam odmah rekao da me jedino interesuju podaci iz njihove komande jugoistoka, koja je sve vreme rata bila u Jugoslaviji, i ona mi je sve to ljubazno dala na uvid, rekavši da mogu da joj se obratim oko bilo čega na šta naiđem što mi nije jasno. Prvo što mi je objasnila jeste da su svi komandanti njihovih divizija stacioniranih na tlu Jugoslavije posle državne kapitulacije bili obavezni da svake večeri pošalju u berlinsku Vrhovnu komandu detaljan opis svih akcija koje su tog dana preduzimali. Pošto sam metodično čitao te izveštaje i pravio beleške, došao sam do podataka da su nemačke trupe u Jugoslaviji pokrenule samo četiri pokušaja da opkoljavanjem „banditskih” grupa na terenu reše problem otpora u toj zemlji.

- To je istina, što se lako moglo videti i na mapama koje su bile priključene mnogim divizijskim izveštajima. A u arhivi je takođe bilo naznačeno da je Musolini (koji je u toku rata od Trsta do albanske granice imao na teritoriji Jugoslavije osam svojih divizija) u svakom nemačkom pokušaju da se „banditi” unište lično zahtevao od Hitlera da Italijani, kao glavni evropski saveznici Vermahta, moraju da drže jedan deo tih planiranih obruča. I u sva četiri nemačka pokušaja da se gerilske snage opkole i unište partizani su probili obruče na italijanskoj strani fronta.

- Po svakodnevnim izveštajima komandanata nemačkih divizija stacioniranih za vreme okupacije na tlu Jugoslavije, ta elitna partizanska jedinica u toku celog rata u direktnom oružanom sukobu sa nemačkim snagama provela je samo 21 dan!

- Pa, na pismu o ustaškim stravičnim zločinima protiv Srba, Cigana i Jevreja, kao glavnom uzroku porasta otpora u Jugoslaviji, koje je general Fon Horstenau poslao berlinskoj Vrhovnoj komandi početkom 1942. godine, ima beleška upisana crvenom olovkom sa potpisom načelnika tog štaba, generala Kajtela, da taj izveštaj neće smeti ni da pokažu Fireru, nego da ga treba odmah poslati u arhivu. To je Kajtel najverovatnije odlučio zato što je već postojala Hitlerova naredba da se za smrt svakog nemačkog vojnika u Jugoslaviji strelja 100 talaca, što su Nemci, kao što znamo, metodično izvršavali, a Fon Horstenauov izveštaj je za porast „banditizma” u zemlji indirektno optuživao vladu Ante Pavelića, što bi Hitlera dodatno iznerviralo.