Đavoljim tragovima do postolja državnog šampiona

još vešto barata skijama, pa se seća kad ih je sam počeo praviti. Petnaest godina mu je bilo kad je prvi par sačinio u očevoj stolarskoj radionici.

- Sekao sam i strugao drvo na dasku trojku. Godinu je moralo da se čeka da se jasen osuši, pa da se prokuva u raniji da bi se mogli saviti vrhovi i istanjiti pete. Štapove sam pravio od zove, na vrhove vezivao kaiševe za ruke, koturčiće na dnu radio sam od aluminijuma ili pruća. Za vezove sam koristio kožu, federe, žice, kukače na vrhove da pritegnu opanke. Specijalno za mene su pravili gumenjake sa četvrtkom na prstima da bi mogli da legnu u kukaču. Samo je vrh bio fiksiran za skiju, ne i peta.

U to vreme njegov otac i nekoliko zanesenjaka u skijanje osnovaše Smučarski klub „Janićije Jeremić“. Zlatiborci su uveliko bili najbolji srpski „nordijci“, Ilija jedan od njih, učestvovali su na državnim takmičenjima. Na ručno pravljenim skijama nisu se mogli meriti sa Slovencima i Hrvatima. A onda su kupili one prave. Državno prvenstvo u biatlonu 1975. u Dražgošama u Sloveniji... Reprezentaciju Srbije u trci na 15 kilometara činila su četvorica Zlatiboraca. Svi iz sela Rudine - Ilija Glišović, njegov brat Dragan, Ratko Jeremić i Slobodan Lazović.

- U čojanim pantalonama, vunenim džemperima i kapama, sa karabinima o ramenima, izašli smo na megdan Slovencima, a oni su imali bolju opremu i uslove za trening. Držali smo se dobro dok ne dođosmo do pod jednu uzbrdicu. Tad ja od ove trojice mojih uzmem njihove puške, uprtim četiri karabina da oni lakše savladaju uspon. Istrčasmo do strelišta i tu odgađasmo bez greške. Postadoh državni prvak. Dogodine sam opet pobedio - kaže matori „nordijac“pod šajkačom.

Zvanje šampiona regrutovalo ga je u gardu, a posle vojske nagrađen je poslom