Krivica i odgovornost

Da li su potpisnici Amfilohijevog apela gledali prenos Vučićevog razgovora sa Srbima sa Kosova

Dok je Vučić u Lapljem Selu ulazio u peti sat razgovora sa Srbima iz kosovskih enklava, pitao sam se da li potpisnici Amfilohijevog apela gledaju prenos. I da li im nešto znači. Oni su svoj stav izveli iz poze na kojoj su radili dugi niz godina. Ta je poza deo njihovih ličnosti, a takve ličnosti neće biti uzdrmane suzom nesrećne sudbine ljudi koji predstavljaju najugroženiju nacionalnu zajednicu na tlu Evrope danas. No, dobro je da su građani, oni tzv. obični, kojima patriotizam nije profesija i supstitut za karakter, videli šta znači zamrznuti konflikt na delu. I kakve su mu posledice. I da naslute kakav će mu biti ishod. Dok se apelaši junače i dok su sebi u ogledalu delovali časno, ispravno i pravedno, krovovi propadaju, samačke sobe vlaže, mladi ljudi su bez posla, bolesnoj deci potrebna je koštana srž, a nikakvi apeli u vidu novinskih oglasa neće im popraviti ni uslove života ni zdravlje.

Vučićev uspeh bilo je, ne samo to što je ljude saslušao, poneki problem rešio na licu mesta, a za ostale zadužio ljude iz institucija, već to što na tom kolektivnom osećanju nepravde i nesreće nije pokušao da napravi populistički poen, iako je to mogao vrlo lako. Svaki penal koji bi mladi političar Vučić iskoristio iz zaleta, predsednik Vučić je propustio zamenjujući nepodnošljivu lakoću demagogije za bolnu težinu praktične odgovornosti. Nastupio je poštujući lekarski kodeks koji kaže: primum non nocere, prvo ne naškodi. Dakle, videlo se sve vreme sastanka Vučića i Srba da razmišlja o danu posle. Da ima obzira prema onom što će se desiti sa svim tim ljudima kada on sa Kosova ode, a oni tamo ostanu vodeći svoju svakodnevnu borbu za život. Videlo se da nije želeo da bilo čime sebe učini herojem olako izgovorene reči, a da okupljenom narodu tu borbu učini težom. Dakle, videlo se da je Vučić na Kosovo došao da bude od koristi Srbima, a ne sebi.

Za to vreme, morbidna zloupotreba smrti jednog čoveka, nastavljena je. Počela je, praktično, samo par minuta pošto je vest o atentatu na Olivera Ivanovića objavljena. Različiti učesnici javnog života, praćeni maskiranom linč ruljom, nahrupila je na društvene mreže samo sa jednim ciljem - da Vučića okrivi za ubistvo. Od nastanka društvenih mreža, one u Srbiji nisu brutalnije korišćene za jeziviju svrhu. Oni manje pametni, a više vulgarni bili su doslovni. Oni malo pismeniji pokušali su kampanju da opravdaju pravljenjem distinkcije između krivice i političke odgovornosti za Ivanovićevu smrt - ako Vučić i njegova stranka i nisu krivi, onda su odgovorni zbog neprimerene kampanje protiv Ivanovića vođene na poslednjim izborima na KiM.

Teza o Vučićevoj krivici je monstruozna, a ona o odgovornosti - promašena. Naime, ako bismo isti aršin primenjivali na neke događaje iz prošlosti, onda bismo, hteli - ne hteli, došli do zaključka koji bi bio vrlo neprijatan upravo za poneke od najglasnijih učesnika aktuelne hajke na Vučića.

Ako teške reći izrečene u političkoj areni, nekog čine krivim ili odgovornim za smrt onog kome su bile upućene, to znači da su krivci za smrt Zorana Đinđića upravo neki od onih koji sad otkrivaju „krivca“za atentat na Olivera Ivanovića. Treba li da podsećam koje su vedete građanske Srbije vodile kampanju protiv Đinđića sistematski tvrdeći da je mafijaš, lopov i kriminalac? Po principu koji „borci protiv medijskog mraka“i opoziciona „elita“sada uspostavlja, svi oni su krivci ili, u najboljem slučaju, odgovorni za Đinđićevu smrt.

I tu dolazimo do toga da je mitropolit crnogorskoprimorski Amfilohije u pravu kada kaže: „Ko se mača lati, od mača i strada.“