Nasilje kao alternativa
Opozicija je pred predsedničke izbore stvorila atmosferu da je to za njih „biti ili ne biti“. Dobila je odgovor - ne biti. Sad to isto radi i za beogradske. Šta je čovek koji se stalno sapliće o isti kamen, to je onomad objasnio Vuk Drašković. Basara je, međutim, ovih dana u Šapcu govorio o tome kako je opozicija praktično digla ruke od političke utakmice i svela se na antisistemsko delovanje. Vredno stvaranje destruktivne atmosfere i suze oko „krađe izbora“koje su prvo kvasile lica lidera posle izbora, a sad se prolivaju i unapred, preventivno, kao opravdanje za ono što će doći, imaju za cilj obesmišljavanje izbora kao demokratske institucije. Janković o tome otvoreno i nedvosmisleno govori, nažalost, to nit ko čita nit ko reaguje. Kad Saša, dakle, Janković, kaže da je Vučić „oteo državu“, zna li on šta govori? Razume li kakvu subliminalnu poruku šalje građanima? Kad vam neko nešto otme, a vi nemate kome da se žalite, zna se šta se radi s otmičarima. Ne verujem da samo Janković ne zna. To što on radi praktično je legitimizacija nekog budućeg političkog nasilja. Uzmimo za primer i Demokratsku stranku. Šta znači kad kažu da će „osloboditi Beograd“? Pa znači da je Beograd okupiran. Kako se treba ponašati prema okupatoru? Da li se sa okupatorom vodi dijalog i demokratska rasprava? Razumeju li trenutni čelnici DS-a da je njihov slogan nedvosmisleni poziv na nasilje? Treba li da pominjem Dveri i njihovo prebijanje novinarki Pinka koje se u građanskoj štampi pravda rečima: „Došlo je SAMO do nagnječenja mekog tkiva“.
Znači, imamo kontekst u kome se već šest godina prećutkuje politika i svaka rasprava na političke teme se amputira iz javnog političkog etra, a uz svesrdnu asistenciju građanskih intelektualnih vedeta indukuje se sveopšta kuknjava nad navodnom neslobodom i „povratkom u devedesete“. Prestanak izlaženja lokalnog vranjanskog lista za koji nikad niste čuli i koji nisu čitali ni oni koji su pisali za njega biva dokaz „medijskog mraka“u Srbiji. Vrhunac karikaturalnosti ove teze je pojava Borisa Tadića na protestu ispred RTS-a. Naime, Tadić zaista ima pravo na nezadovoljstvo. Njega u programu Javnog servisa danas zaista ima drastično manje nego što ga je bilo do 2012. No teza o povratku devedesetih je korisna za pravdanje eventualnog budućeg nasilja kome neki teže. Ako ste na Tviteru, odmah će vam na pamet pasti Aleksandar Šapić koji svojim kritičarima obećava da će ih sresti u mračnoj ulici, Slaviša Lekić koji neprekidno pravi spiskove ljudi koji mu nisu po volji i koje treba linčovati, Bojan Pajtić koji obećava dovršetak onog što nije dovršeno 5. oktobra i zaštitno lice Pepsijevog brenda „čipsi“koje bez trunke stida opisuje na koga će urinirati, a na koga defecirati kada kucne čas. A ovo je samo mali uzorak onih koji su siledžijski diskurs uneli u svoju svakodnevnu komunikaciju s neistomišljenicima. Anonimne i maskirane ne pominjem.
Kada na ulici ulici nepoznati čovek opsuje novinara N1 - skoči elitna kuka i motika tvrdeći kako je to fašizam. Kada Mariniki Tepić neko napiše preteći grafit, takođe. Opravdano.
Međutim, na pretnje fizičkim nasiljem Šapića, Lekića, Pajtića i sličnih ne reaguje niko. Intelektualna javnost kao da ima slepo oko za fašizam uperen ka onima koji nisu iz njenog ideološkog serkla. Da li će Borka Pavićević osim pretnji Mariniki videti i pretnje upućene drugima upravo u listu u kom piše kolumnu? Napokon, zna li neko u čemu je tačno razlika između barabe koja psuje i preti ti na ulici, i Šapića ili Slaviše Lekića koji to rade putem sredstava masovne komunikacije?
U čemu je razlika između barabe koja ti preti na ulici i Šapića ili Lekića koji to rade putem Tvitera