Bića sa planete IFFR
Šta je doneo ovogodišnji Filmski festival u Roterdamu.
47. MEĐUNARODNI FILMSKI festival Roterdam (IFFR) ima kao simbol tigrića čiji se izgled menjao od mladunčeta koje je tek progledalo do adolescenta koji kočoperno skače najavljujući moć koju će imati u čoporu s odraslim i lukavim filmskim zverima, već nekoliko godina zaobilazi svoj “narativni izgled” i pojavljuje se kao stilizovana njuška zamišljenog tigra. Saglasno tome, festivalski dizajneri kreirali bi odgovarajući plakat koji je bio neka varijacija rečitog svedenog simbola. Ove godine Roterdamski festival odustao je od plakata, gradom dominira simbol tigra i nekoliko slogana, koji veličaju i slave praznik filma u holandskom industrijskom čvorištu. Te privlačne rečenice daleko su od nama poznatih marketinških pokliča, pre svega onih koji su vezani za kampanje FEST-a (“Povratak u budućnost”, “Širom otvorenih očiju”, “Veći od života”…), ali aktivno odražavaju dominantan kurs Roterdaskog festivala: “Upoznajte ljudska bića Planete IFFR”. Osnovni slogan prati nekoliko dopunskih: “Oni koriste alatke i sva sredstva na mnogo napredniji način nego bilo koja druga vrsta”, “Oni su društvena bića koja traže da se međusobno povežu”, “U ogledalu prepoznaju sami sebe”, “Žive u složenim društvenim zajednicama”, “Oni čine svrsishodne družine”…
Slogan, sam po sebi, bez obzira na to koliko je privlačan, ne može da učini čudo ukoliko iza njega ne stoji opipljiva podrška za svako njegovo slovo. U Roterdamu, srećom da marketinški trik sasvim odražava suštinu Festivala. 47. IFFR, po rečima njegovog direktora Beroa Bejera, potvrđuje da ljudska bića “prepoznaju stvarnost tako što o njoj ispredaju priče”, jer im “njihov masivni mozak omogućava apstraktno mišljenje”, jer se njihove “vizije razvijaju kroz vreme”, jer su “ljudi jedinstveni po tome što su u stanju da se izraze putem umetnosti”. Bero Bejer je u trećoj godini mandata potvrdio da konkurencija za Tigra ne treba da ima više od osam debitantskih filmova i da treba dati samo jednu, ali vrednu 40.000, umesto tri ravnopravne nagrade od po 15.000 evra, što je bio slučaj do njegovog dolaska na čelo IFFR. Njegov doprinos je takođe i u odluci da treba hrabro zakoračiti u prodorno širenje uticaja i dostupnosti Festivala kako u Holandiji, tako i u svetu (Rotterdam Live streaming je bio sproveden i u beogradskom bioskopu “Fontana”), a ove godine filmovi su mogli da se gledaju onlajn u holandskim vozovima dok je u završnici Fetivala lansiran “Oslobođeni Roterdam” koji kao Amazon ili Netfliks omogućava gledaocima da tokom čitave godine gledaju festivalske filmove koji “nisu svakodnevni (uobičajeni), ali se mogu pogledati svakog dana u godini”.
Izbor Beroa Bejera od osam filmova mladih autora sračunato je sačinjen da omogući da se inovativnost istakne u prvi plan: nekoliko izuzetnih i ponešto “nameštaja” - hibrida koji ponosno nose “roterdamski kroj” koji im, nažalost, loše stoji. Pre svega američki “Pirsing” Nikolasa Pescea, po romanu Rjua Murakamija i “Zli dusi” Mathejvena i Roba Šredera, holandsko-hrvatska koprodukcija formalno idealni za roterdamsku konkurenciju, što ipak nije dovoljno da opravdaju priustvo na programu. Arogancija i pseudointelektulaizam prekrivali su iskrenu ideju autora da ukažu na opstrukcije koje savremena ljudska bića priređuju sebi, zaštićeni najlepšim namerama.
Portugalski film “Džon Afrika”, Žoaoa Milera Guera i Filipe Rajs o traganju za korenima mladog društveno neartikulisanog mladića, elegično je putovanje ka nedostižnom cilju, o izbeglištvu i progonstvu, sadržajima koji su dominirali u ukupnom progamu Festivala u Roterdamu.
Tri upečatjiva filma prepozano je i žiri - filipinski “Nervozan prevod” Širin Seno, o svetu lutaka - minijaturnoj kuhinjici u kojoj osmogodišnja devojčica sprema jela koristeći prave ingredijente, na fonu uznemirujuće filipinske političke stvarnosti, kasnih osamdesetih, kineski “Udovičena veštica” Kaj Čengdži (nagrada Tigar 2018) o trostrukoj udovici koju selo smatra za vešticu jer je upokojila tri supruga, u specijalnoj misiji da se osveti svakom pripadniku muškog roda, kao šaljiva alegorija o tranziciji i, iznad svega palestinski film “Dostave o Sari i Selimu” Maujada Alajana.
“Dostave o Sari i Selimu” je na prvi pogled melodarama o neverstvu u braku. S obzirom na to da se telesna ljubav između živahne Sare koja je u solidnom braku s izraelskim oficirom na specijalnim zadacima i palestinca Selima koji očekuje prinovu sa ženom lepoticom koju štiti porodica od finansijske stranputice zbog nesigurnog Selimovog posla, u Jerusalimu, melodrama prerasta u film o elementarnoj katastrofi - zemljotresu ili obrušavanju lavine u planinama izazvane incidentnim kijanjem nekog skijača. Cena seksualnog zadovoljstva samo je inicijacija za filmski esej o odgovornosti, o moralu, o političkim zaprškama koje peku nepca stanovnicima sa obe strane novopostavljenog zida. “Dostave o Sari i Selimu” je film o idelima koji su nedostižni i kazni koja sustiže baš svakog ko živi sa pogledom u Maslinovu goru.