Blokbasteri Spilbergovi predsednikovi ljudi
Stiven Spilberg ne ume da snimi loš film. Njegovi radovi variraju od odličnih do vrlo dobrih, u najgorem slučaju su samo dobri, a takvih je, sa kod nas nespretno prevedenim “Doušnikom”, koliko prstiju jedne ruke.
THE POST JE žargonska skraćenica tada samo prestoničkih dnevnih novina “The Washington Post”, oko čije vlasnice i iskusnog glavnog urednika se plete hronika zlatnog doba američkog pisanog novinarstva, koje je svojim uticajem na javnost doseglo istorijske visine razotkrivanjem afere Votergejt, odnosno ostavke u Holivudu i dalje omrznutog Ričarda Niksona.
Sada je na vlasti u Beloj kući još jedan establišmentu zabave, podjednako mrski predsednik i namerno izvedena paralela Nikson Tramp se konstantno provlači kroz film i sav publicitet koji ga prati. Donalda Trampa još od izbora maltretira CNN, a Niksona su svojedobno žuljalji “Njujork tajms” i “Vašington post” čiji dvojac Karl Bernstin i Bob Vudvord mu je došao mandata. Ovde se radnja dešava nešto ranije i prikazuje korene stvaranja širokog novinarskog fronta protiv Niksona. Klupko se odmotava kada rivalski i na nacionalnom nivou poznatiji i čitaniji “Njujork tajms”, naprasno krene sa feljtonom ukradenih strogo poverljivih dokumenata iz Pentagona, koji pružaju potpuno drugačiju, pravu i poraznu istinu o američkom vojnom angažovanju u Vijetnamu u rasponu nekoliko državnih administracija. U glavnoj ulozi škakljivih izveštaja je dugogodišnji sekretar odbrane Robert Maknamara, lični prijatelj naslednice konkurentskog “Vašington posta”, Kej Grejm, koja spletom nesrećnih okolnosti nakon samoubistva muža, pomalo nesigurno preuzima kontrolu nad finansijski uzdrmanom porodičnom firmom, čiji tiraž ne obećava bolje dane.
Prvih sat vremena radnja protiče sporo jer scenario balansira između ljudske sudbine žene koja na svoja pleća prima veliku odgovornost i raznolike pritiske i poruke da odlukama koje će doneti dodatno ne ugrozi poslovanje, ne poništi politička prijateljstva i veze, mada iskrenih i emotivnih relacija tamo nema, i ne pogazi osnovne postulate novinarske profesije i etike. Tu po ko zna koji put do izražaja dolaze raskošni glumački dar i umeće igre Meril Strip, koja je rutinski upisala rekordnu nominaciju za Oskara i nije nemoguće da ga, imajući u vidu konkurenciju, ali i poruku koja bi tako bila poslata, osvoji četvrti put. Tom Henks, čije je ime drugo na plakatu, uživa u svom liku, ali nikako ne dominira kada deli kadar sa njom. “The Post”, osim što se namerno završava provalom u sedištu Demokratske partije, dakle tamo gde počinju “Svi predsednikovi ljudi”, može da se posmatra i kao njihov ideološki prikvel, jer zajedno tvore sliku lica i naličja američke politike i mejnstrim medija sedamdesetih godina prošlog veka.