Vučić u Zagreb...

Kad se želi potcrtati besmisao kakvog posla kaže se Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba... Biva, samo su mu noge videle put, a neke koristi od tog pohoda bilo nije. Kako se odvijaju stvari pred posetu predsednika Srbije Hrvatskoj na poziv njegove tamošnje koleginice biće uspeh i sam odlazak u Zagreb. A tek povratak - sudeći po ministru Vulinu koji bogoradi da mu vrhovni komandant ostane kod kuće, jer će ga tamo sačekati sve go ustaša. Dok će mu Kolinda, valjda, lično na uvce pevati pesme Marka Perkovića Tompsona. Ono, nije baš da se po Hrvatskoj uveliko seku ruže koje će Vučiću bacati pod noge na zagrebačkom kolodvoru, ali nije baš ni vaskrsnuo Pavelić sa svojim bojnama pa čeka u zasedi. Protestima prete žene poginulih hrvatskih vojnika i invalidi rata, neki traže Vučiću da se izvini (braćo Hrvati, stanite u red, prvo nama), neki se pitaju hoće li po autohtonim hrvatskim banderama visiti omražene srpske trobojke i tako. Uobičajeni folklor u srpskohrvatskim odnosima gde i jedni i drugi uporno traže (i nalaze) ono što nas sapliće, razdvaja, tera na mržnju i sukob. I na jednoj i na drugoj strani se mere “četništvo” i “ustaštvo” partizanština odavno nije u trendu ni kod jednih ni kod drugih - a na ovakve posete se više gleda kao na provokacije nego na pokušaj poboljšanja odnosa, što se najbolje može videti u komentarima ispod vesti koje najavljuju susret. Da se čovek užasne od mržnje i besa koja se preliva internetom. U tom kontekstu opravdano se postavlja pitanje svrhe ove Vučićeve posete Hrvatskoj, osim ako nije rešio da malo dublira onog Martina i ispadne hrabar pred Vulinom.

Koja je svrha Vučićeve posete Hrvatskoj?

Međutim, nije baš da poseta nema nikakvog smisla. Upravo zbog toga što će se tamo sresti dojučerašnji obožavalac četničkih vojvoda i jedna ljubiteljka opskurnih Tompsonovih pesama koje veličaju ustaštvo da razgovaraju o nečem sasvim drugom, a ne o poetici pesnika iz Čavoglava i raskošnom stilu književnika Vojislava Šešelja. I da se tom prilikom ne pohvataju za vratove. Kad već Boris Tadić i Ivo Josipović, zastupnici demokratske i pomirljive političke opcije, onomad nisu bog zna šta uradili, osim što su pokazali da oba naroda umeju izabrati i takve predsednike. Naravno, neće ni Vučić ni Kitarovićeva na ovom sastanku rešiti ni pitanje granica, nacionalnih manjina, nestalih u poslednjem ratu, ni desetine drugih stvari koje opterećuju odnose dvaju država, ali će se naći i razgovarati, a to je, kad su u pitanju, Srbi i Hrvati već dovoljan uspeh. Da bi se takve stvari rešavale malo je da se predsednici Srbije i Hrvatske sastaju na pet godina, jer je upravo toliko prošlo od poslednje posete Borisa Tadića Hrvatskoj. S obzirom na sve ono što stoji na agendi naših država, komotno bi se mogli sastajati i jednom mesečno - imali bi šta da rade. Pitanje je samo da li za tako nešto imaju volju i, ako bar jednu od ovih tema načnu tokom ove posete, biće neke vajde. A cveće Kolindi Vučić može slati i brzom poštom, samo ne po Tomi Nikoliću.