Možda mislite da sam lud, ali Glogovac je tu sa nama
Nakon izvođenja duodrame „Voz” u subotu uveče, Brajović pozvao na minut ćutanja, a Trifunović se obratio publici rekavši da ih njegov drug sa klase gleda.
Prohladno, veče 10. februara. Doslovce prepun Zvezdara teatar, traži se karta više. Predstava „Voz“Kormaka Makartija u režiji Voje Brajovića, koji uz Sergeja Trifunovića i igra u ovom kultnom scenskom ostvarenju, od premijere oktobra 2015. odigranom oko 120 puta.
Prolamale su se stajaće ovacije nakon što su se poklonili na završetku. Dugo su gromoglasno odjekivale. A onda ih je Voja Brajović prekinuo rekavši: „Tužno je pozorište. I oni koji igraju i oni koji gledaju. I ne samo pozorište. Tužni smo svi. Veliki umetnik i veliki čovek Nebojša Glogovac nas je napustio. Odajmo mu poštu minutom ćutanja.”
Tišina. Muk. A onda je tu tešku tišinu rasparao Sergej Trifunović kazavši da je Glogovac tu, sa nama.
„Možda ćete misliti da sam lud”, rekao je, a potom upola glasa, više za sebe promrmljao „što većina Srbalja i misli“i puna srca dodao: „Glogovac je došao s nama na predstavu. Tu je sve vreme. Gleda nas... Pozdravimo ga aplauzom.”
Prolomio se aplauz. Orila se sala. Sve je odzvanjalo...
Ležerno, a s tako puno pijeteta, pogleda uprtog negde gore, Sergej Trifunović reče: „Vidiš kakav si aplauz dobio.”
I kad je sve bilo gotovo, ljudi su ostali da još malo tu stoje, još koji trenutak... Krenuše pomalo i međusobno da razgovaraju iako se ne poznaju. „Tren više na oltaru smisla”, reče jedan fini gospodin srednjih godina, aludirajući i na temu predstave, nakon što ga je gospođa s kojom je bio upitala hoće li da odu.
Između ostalog, neko reče da su igrali maestralno.
I jesu. Što bi se žargonski reklo, „pokidali su” ovu duodramu koja tako potresno, uzbudljivo, na mahove tako duhovito vivisekcira (večita) pitanja o (be)smislu, (ne) verovanju, (ne)odgovornosti čoveka za sebe i sve oko sebe. Umetnički snažno, pozorišno ubedljivo osvetlili su ih sa raznih strana a iz perspektive nas danas, naših vrtloga i raspeća. Jednostavno i prijemčivo iz scene u scenu nizala su se duboka filozofska pitanja, dileme, sučeljavanja (ne)mogućih gledišta, koja kroz scenski izraz postaju tako bliska, gotovo svakodnevna, bazična, životvorna.
Publiku je osvajao čas
Pogleda uprtog negde gor,e Sergej Trifunović reče: „Vidiš kakav si aplauz dobio”
izvanredni Sergej Trifunović, kao Crni - čovek mračne prošlosti koji je spoznao da je “zlatna žica” života, a to će reći i lepote i smisla, negde u ljudskim grudima, a da je „duhovno bankrotstvo“ipak najgori izbor, čas Voja Brajović, koji je maestralnom umetničkom interpretaciom profesora filozofije Belog (što sebe naziva profesorom mraka) iznedrio DNK ljudske sudbine na raskršću (ne)poznatih
znakova pored puteva koji vode, s jedne strane, u ništavilo i, s druge, u mogućnost ipak nekakve lepote, i onda kad ona podrazumeva muku i težinu. Kraj puta svakog ljudskog bića je izvestan. Ali put do tog kraja nije. Sam ga čovek bira. I za to biva odgovoran. I posle predstave ponajviše se pričalo o Glogovcu, tačnije, o čudesnosti njegove ogromne snage. Umetničke i ljudske.