Bake heroji podigle
Katarini Dešić (92) starost već odnosi one najlepše uspomene na dvadesetoro dece koju je odgajila. Imena ne može da im nabroji, ali tačno zna koje ime da dodeli bolu koju je svaki put osetila kada bi joj neko dete otišlo iz kuće.
- Daju vam bebu, a vi je negujete. I samo se jednog dana pojave i bez najave je uzmu. Kažu „ide u dom“, „usvojili ga“ili „vraća se roditeljima“. A meni se srce cepa, ne mogu ništa - kaže ova starica, preživljavajući rastanke u svakoj izgovorenoj reči.
Kada je Katarina imala 14 godina, rat je stigao u njeno selo Dubovac (današnja Hrvatska). Mnoge dojučerašnje komšije postale su ustaše i prvo joj ubile brata dok je ležao u bolnici, a onda sav srpski živalj iz sela poslali u logor u Staroj Gradiški.
- Majku su s drugim ženama zatvorili u Jasenovac, gde je radila na polju dok sezona nije bila gotova. Onda su ih sve do jedne zaklali. Mog oca Petra oterali su u Aušvic, a mene i dve mlađe sestre u dečji logor u Sisku. Sestre Milevu i Milku je ubrzo usvojila hrvatska porodica iz Zagreba, dok sam ja poslata u nemački radni logor Biterfeld. Tamo sam bila tri i po godine. Teško je mnogo bilo, svoga nikoga nisam imala. Kasnije sam shvatila da su nam tamo u hranu stavljali praškove da ne zatrudnimo. Posle toga mnoge od nas više nisu mogle da imaju decu kaže Katarina.
Po završetku rata, porodica se ponovo našla u rodnom selu. Otac se iz Aušvica vratio peške, Mileva i Milka su takođe
peške pobegle iz Zagreba, dok je Katarina vozom stigla iz Nemačke.
- Nekoliko godina kasnije došla sam u posetu jednoj rođaki u Smederevo, tu upoznala svog budućeg muža Mateju i sa njim se skućila u Miloševcu. Mateja je već imao sina Radomira iz prvog braka, ali kada smo shvatili da ja ne mogu da imam dece, dozvolio mi je da uzmem neko iz Centra. Vukadin i Jelena bili su prvi - kaže baka.
Posle toga bilo je još jedan Vukadin, Jelena, Anđelko i Anđelka, Sanja, Sandra, Danka, Nenad, Goran i drugi...
- Gorana sam najviše volela. Bio je mali kad mi je došao, tek devet meseci, ali se posle osnovne pojavila njegova prava majka i odvela ga u Beograd. Kamo sreće da nije! Kada je odrastao, pucali su u njega i ubili mi ga - kaže baka Katarina. Od ovog gubitka se jedva oporavila, godinu dana je nosila crninu.
Mnogo ljubavi pamti, ali i bolnih rastanaka i suza. Prebolela bi tako što bi uzela
sledeće dete.
- Lendita je bila iz albanske familije s Kosova. Godinama je bila ovde, da bi je jednog dana samo uzeli i odveli natrag na Kosovo. Ja posle nekog vremena odlučim da moram da je vidim, srce mi se kida, mnogo mi nedostaje. Najavim se njenom ocu, a svi me odvraćaju: „Gde ćeš tamo, ubiće te neko, svi Srbi beže odande.“To je bio krajem 1980-ih godina, ali ja moram, srce mi hoće. Sednem na autobus i dođem u Prištinu, njen otac me sačeka, stavi me u kola i krene da me vozi kroz neku pustoš. Tek tad shvatim - da me ubije, niko me ne bi našao. Doveo u me u neku kuću, a tamo sve muškarci. Izvode mi moju Lenditu, ja da je grlim i ljubim, a ona ni reč da mi kaže. Samo ćuti. Ostaviše nas na pet minuta same, ja je pitam što ništa neće da mi kaže, a ona šapuće: „Zabranili su mi da s tobom pričam.“Ali bar sam joj za toliko glas čula - kaže Katarina.
Katarina Dešić i Branka Filipović iz moravskog sela Miloševac ne mogu da dođu do daha otkako su dobile ordenje od predsednika države. Svi ih zovu da čestitaju, a njima kao da nije jasno na čemu. Kako kažu, samo su mnogo volele svu tu decu.