60 mališana
a ustajala u Četiri. domaĆinski. završavao mleka bez koje nijedno
B, ranka Filipović (90) je i sama dete iz Centra za porodični smeštaj i usvojenje. Bila je u prvoj grupi od petoro mališana koji su u Miloševac dovedeni 1931. godine. Rođena je u Beogradu, no nikada nije saznala ko su joj roditelji. Danas joj to nije ni bitno, jer je i majku dobila u dobroj Frosini Pašić, koja sama nije imala dece, te je usvojila Branku i još jednu devojčicu. Ljubav koja vam nije određena rođenjem, već potiče iz čistog srca, duboko se usadila u Branki, te je za skoro 70 godina podigla 40 dečaka, pored svoja tri rođena sina. U svakom trenutku u skromnom domu Branke i njenog muža Miće bilo je bar sedam, osam dečaka. Nisu pitali da li deca imaju fizičke ili psihičke smetnje, već su od srca uzimali svakog ko im je dat. Poslednji dečak napustio je kuću pre samo sedam godina.
- Jednom mi je Centar dao devojčicu, ali je brzo data na usvojenje. Sve sam svoje dečake lepo gledala i nikad ih nisam razdvajala od svojih sinova. Vodila sam računa da svi budu siti, da im bude toplo i da idu u školu. Prala sam na ruke, morala sam, nisu bili uslovi kao danas. Korito stalno puno, što dečice, što njihove odeće. Uglavnom su mi davali bebe i malu decu, mnogo je pelena prošlo kroz ove ruke - kaže dobrodušna Branka toplim, pomirljivim glasom.
Svakog jutra morala je da ustane u četiri da bi ispratila muža, napravila doručak deci, zimi poslagala obuću i jakne kraj vatre, da uđu u toplo.
- Muž mi je pričao - kad ustanu, sve postavljeno, doručak domaćinski i bogat, a ne sme da se krene u školu dok se ne jede, bio gladan - ne bio. Vruće mleko bilo je obavezno! Kada njih isprati, Branku su čekale njiva, stoka, kućni poslovi, spremanje ručka. Legala bi oko ponoći - kaže Marina Petrović, supruga Gorana, jednog od 40 štićenika, koji se o Branki danas najviše i brine.
Baka je za Gorana ostala naročito vezana.
- Goran je sa njom ostao do svoje 18. godine, kako je ugovor zahtevao. U Beogradu je potom radio nekoliko godina, te se opet vratio kod Branke, a ona ga prihvatila kao svoje dete. Nakon nekog vremena, mobilisan je i odveden u rat. Ranjen je i nakon brojnih operacija i oporavka zaputio se pravo u Miloševac, svojoj „kevi“. Opet ga je prihvatila bez razmišljanja. Ruka mu je bila u gipsu i ništa nije mogao da radi. Branka mu je prala kosu i seckala hranu u tanjiru. Nikad joj tu ljubav nije zaboravio. Uzeo je Brankinu i Mićinu slavu Svetog Stefana. Dok god je Branka živa, mi ćemo u ovoj kući da sečemo kolač i palimo sveću - kaže Marina.
Danas se Goran i Marina o njoj najviše brinu. Pošto je kuća u kojoj žive mala, oni plaćaju ženu koja baki Branki sprema i brine se o njoj, a sve kupuju sami. Marinu znaju svi Brankini lekari.
Branka nas gleda toplim pogledom, punim skromne mudrosti. Sva su joj deca bila dobra, ne može da se žali. Jednom su komšinici porazbijali sijalice i prozore na kući jer im je probušila loptu za fudbal, te je Branka sve to morala da plati, ali „to su dečaci“.