Zar dete da radi vaš posao?

Jedna devojčica od pet godina ostala je bez majke, za to delo osumnjičen je i uhapšen njen otac. Činjenica da je dete u najranjivijim godinama (ako dete ikad može da ne bude ranjivo) ostalo bez oba roditelja na surov način koji bi potresao i mnogo starije, trebalo je da bude dovoljno jak razlog da se taj slučaj što pre reši, a život deteta vrati kolikotoliko u normalu. Da svoje detinjstvo nastavi, ne osvrćući se stalno na ono što je preživela.

Da su ažurnost, efikasnost i sprovođenje zakona bili na nivou, ne bi se danas, dve godine posle smrti Jelene Marjanović, sud usudio da isto to dete, njenu ćerku, ponovo stavlja na kotur horora. Nije li bilo moguće da, zamislimo samo na trenutak, policija i tužilaštvo urade istragu ozbiljno, jasno, precizno i stručno? Da se zločin reši onda kada se dogodi, a da se ne juri dve godine za još jednim svedokom, za još jednim dokazom, za još jednim... I vraćamo se na početak. Posežemo za detetom.

Da li je ona nešto videla, čula, uradila...? Da li je dete od pet godina znalo šta joj se uopšte dešava? Ona zna da je ostala i bez majke i bez oca. Da li će ona nacrtati tugu koju oseća, nije vaša istraga. Vaša istraga je morala da bude urađena ozbiljnije od toga.

To dete koje ko zna šta je sve u sebi potisnulo i sa čime će morati da se nosi u svom životu ne može biti izgovor u poslednji čas. Ne možete da posegnete za nečijim detinjstvom dovoljno prožetim traumama da biste sebi rekli “nije do nas, mi smo sve uradili u skladu sa našim procedurama koje podrazumevaju da se sa svih strana obuhvati”... Ne. Recite da niste uradili posao. I da će neko zbog toga da trpi posledice. Ali nemojte se, zaboga, pozivati na devojčicu koja je ostala bez majke. Imate mnogo stručnije policajce i tužioce među vašim redovima koji bi posao jednom mogli da urade ozbiljno i do kraja.

Ne možete da posegnete za nečijim uništenim detinjstvom da biste sebe opravdali