Teško je vraćati đavolu njegovo
„Pričom o vojniku”, prema tekstu Šarla Ferdinanda Ramija i na muziku Igora Stravinskog, na Kamernoj sceni Beogradske filharmonije 5. aprila u 19 biće završen ciklus „Pandemonium”. Ovo delo je premijerno izvedeno 1918. i inspirisano je ruskom bajkom koju je Rami osavremenio.
Reditelj Vlatko Ilić kaže za „Blic” da se odlučio za izazovniju postavku, u duhu avangardnih radova s početka 20. veka. „Priča o vojniku” će se sastojati od fragmenata: snimljenog govornog videomaterijala sa glumicama Vladicom Milosavljević i Tamarom Krcunović i onim što će se događati uživo na sceni: vizuelni umetnik Vojislav Klačar će sa glumicama praviti vojnika od novina (građe spektakla), a sve uz muzičku pratnju filharmoničara.
- Govorni deo je veoma angažovan i priča o napasti koja upropašćava čoveka: kapitalizam, nepravda, glad za materijalnim dobrima... Ako je nekad vojnik išao u rat sa čašću i mislio da zna za šta gine, ne bi se moglo reći da su današnji ratovi časni kaže Vladica Milosavljević, a potom dodaje u čemu se još ogleda angažovanost dela:
- Đavo od vojnika traži njegovu staru violinu - koju pesnički možemo protumačiti kao njegovu dušu - a zauzvrat mu nudi knjigu koja predviđa budućnost na berzi i od koje će moći da zarađuje novac. Vojnik tako dobija novca koliko hoće, ali je ispražnjen i nesrećan. I ne zna šta hoće. Ima jedna divna scena kada narator objašnjava vojniku da mora igrati karte s đavolom i da će đavo da pobeđuje sve dok mu ne vrati i poslednji dinar i vojnik više neće imati ništa s njim. Naravno, dosta je teško vratiti đavolu ono što je njegovo. Mi sad imamo vlast koja nije lustrirana i sve te neke nenormalne pojave. Greškom se desio odvratni rat, nasilje i sramota, mi Srbi okaljani prvi put, i šta sad? Mi sad naše drage likove koji su nam se našli u tom momentu ponovo biramo. Koji smo mi narod?! Izvinite, ali čija će deca sutra hteti da idu na Kosovo? Čuli ste šta su rekli ljudi sa Kosova kad je Ivanović ubijen? Za koje Srbe tamo da ide čovek da se bori? Za ove ili one? Sramota, sve zajedno - istakla je Milosavljevićeva.
Vlatko Ilić ovako objašnjava žensku glumačku postavu:
- Važno je da se pažnja skrene i na žrtve rata koje su mnogo manje vidljive, a to su žene. Vladica Milosavljević je u ulozi naratora, a Tamara Krcunović tumači i vojnika i đavola jer čini mi se da smo danas spremni da sami dobrovoljno žrtvujemo radost jednostavnog života zarad ekonomskog blagostanja.
Sa tom idejom da smo sami sebi i iskušenje i problem slaže se i Vladica Milosavljević.
- Đavo nije spolja, nema papke i rogove, već mi puštamo da zlo prođe kroz nas nekim svojim delima i mislima. Svi znamo šta je dobro a šta je loše, ali otvaramo put za jedno ili drugo. Vojnik sam otvori put đavolu, i da, može se reći da je to uvek jedna osoba. Može se reći da je to uvek u nama čak i onda kad smo prevareni. Izbor uvek postoji, ali pošto je ovo vreme konformizma, materijalizma i posthumanizma, “Priča o vojniku” je jedno čedno delo s početka prošlog veka, a opet totalno aktuelno. Nije antiratno, već antimaterijalističko. I nije određeno nekom politikom. Mislim da tu i jeste problem. Na kraju neće biti Hrvati i Srbi, crni i beli, nego bogati i siromašni. To je suština i osnovna podela u ovom svetu gde nekoliko procenata poseduje ostatak. Pa čiji smo mi? Mi smo robovi. Svi - poručuje Vladica Milosavljević.
NA KRAJU NEĆE BITI HRVATI I SRBI, CRNI I BELI, NEGO BOGATI I SIROMAŠNI. MI SMO ROBOVI. SVI