Hristos voskrese, Srbijo
U susret radosti koju nam donosi najveći hrišćanski praznik verujem da nema srpskog domaćina koji se sutra odmah nakon molitvene želje za zdravlje svoje porodice neće pomoliti i za opstanak i boljitak Srbije koja nam je svima i kuća i majka. Jer još od aprila 1876, kada je poslednji turski Ali Riza paša napustio Beograd, što se uzima kao početak epohe moderne sprske državnosti, čini se da je svaka generacija bila sučeljena sa usudom elementarnog nacionalnog samoodržanja? Nažalost, ni naša nije pošteđena egzistencijalne zapitanosti šta će biti sa nama? Kakva budućnost očekuje nas, a kakva našu decu i unuke?
Ako se izuzme ekonomski i svaki drugi procvat od 1903, kada je konsenzusom ustavnotvorne skupštine krajiški ajduk Petar Jankonjić, alijas Karađorđev unuk Petar, prvi ustoličen za kralja Srbije, pa do predvečerja Velikog rata 1913. ceo prošli vek Srbija je bila i ostala na verometini. Kao pobednica Prvog rata, usled opijenosti Aleksandra Karađorevića jugoslovenstvom, prokockala je istorijsku šansu da omeđači granice svoje nacionalne državnosti. Umesto toga, pod hipotekom hegemonističkih ambicija, bila je centralna koheziona članica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca koja je u istorijskom smislu, sa svim kontraverzama okarakterisana kao veštačka tvorevina. Nakon Drugog rata i propasti monarhije, u novoj komunističkoj Jugoslaviji, da ne bi bila previše velika i da bi se razdrobila njena nacionalna celokupnost, Srbija je jedina dobila dve autonomne pokrajine. I dok su drugi čuvali nacionalne posebnosti svojih naroda - za račun nove države Srbi su se svojih odrekli. A onda, kada su kao civilizacijska neminovnost propasti jedne utopijske ideje popucali lanci komunizma, kada je devedesetih godina prošlog veka krenuo krvavi rasplet jugoslovenske drame i gangrenozni raspad zemlje bratstva i jedinstva, Srbija se poslednja izvukla iz kandži komunizma i zatrovane autokratske pameti svojih nesposobnih političkih lidera. Koji su je posle biološke Brozove smrti pod sloganom „Posle Tita – Tito“dugi niz godina vodili kroz bespuća putem koji nikuda nije vodio. Danas, dok su Slovenci, Hrvati, pa čak i Crnogorci našli svoj put sa koskom u grlu koja se zove KiM i sa prekodrinskim Srbima koji sa spakovanim koferima isključivo i po svaku cenu žele da krenu za nama, što je opravdano jer smo jedan narod, Srbija pokušava da nađe svoj put u budućnost. I bez obzira na to što se uvek kada zatreba zaklinjemo u bratsku ljubav prema Rusiji, bazični graničnici srpske zvanične politike poslednjih decenija ostaju evropski. Što je verovatno i logično?
Makar bi tako trebalo da bude? Ali avaj? Šta vredi kad nas izgleda Evropa neće? Ili nas hoće samo onoliko i onako kako su to oni zacrtali? Sada se pominje da bi to moglo da se desi neke 2027.godine? Ne lipči magarče do zelene trave. Dozvoljam sebi da kao građanin i pojedinac kažem da ne verujem ni u taj datum. Jer da nas hoće ili, bolje rečeno, da su nas hteli, svakako bi nas u svoje društvo primili pre Bugarske, na primer, koja je u momentu kada se plava zastava sa zvezdicama zavijorima u Sofiji u privrednom, ekonomskom, tehnološkom, kulturnom i civizacijskom statusu bila daleko ispod nas? Što bi se takođe moglo reći i za Rumuniju, koja je po ubrzanoj proceduri, dlanom o dlan, bez mnogo zaglavlja i podglavlja, kooptirana u Evropsku uniju. Moguće da je trebalo biti brži od nadolezećeg Putina?
Čini se da Evropa kojoj stremimo iz samo njoj znanih razloga, a kako često pominju eksperti za geopolitičke odnose i pod snažnim diktatom velikog brata sa one strane Atlantika ne želi ni mir na Balkanu ni trajno i pravedno rešavanje pitanje Kosova i Metohije? Zašto, valjda oni znaju? Jer da žele, po ubrzanom postupku bi primili Srbiju u Evropsku uniju. I Kosovo i Metohiju u obliku za koje je moguće postići konsenzus. I sve tenzije bi spale. Ovako, i ovoj Vaskrs slavimo pod strehom i na straži. U neizvesnosti i strahu od budućnosti, kojoj teško možemo videti obrise. Koja, nažalost, najmanje zavisi od nas.
Ni naša generacija nije pošteđena zapitanosti šta će biti sa nama