Odrasla kod hranitelja, sad podiže nezbrinutu decu
Decu koju odgajamo oslovljavamo sa sine, ćerko i po nadimcima. Ne razdvajamo ih od naše dece. Najteže je kad odlaze od nas, iako smo svesni da su kod nas samo privremeno, kaže Milojka Novaković.
Milojka je samo jedan od velikog broja hranitelja koji žive u Jadranskoj Lešnici kod Loznice i kod nje su trenutno smešteni brat i sestra od 2,5 i 3,5 godina iz Doma za nezbrinutu decu. Meštani Jadranske Lešnice proslaviće ove godine pola veka bavljenja hraniteljstvom. Uz Centar za socijalni rad i Centar za hraniteljstvo, porodice pomažu deci koja su odbačena ili sklonjena iz biološke porodice da stasaju.
Jadranska Lešnica verovatno ima najviše hranitelja po glavi stanovnika, pošto se u ovom mestu od 2.000 ljudi čak 45 porodica brinu o mališanima.
Sve je počelo 1968. godine, kada je prvo dete stiglo u ovo selo. Mnogi su taj humani zadatak nasledili od svojih roditelja koji su takođe bili hranitelji.
Jasmina Jokičić je obuku za hranitelja prošla 2007. Do sada je u njenom domu bilo troje dece. Dvoje je vraćeno biološkim porodicama, a jedno je usvojeno. Danas je kod nje devojčica (9) koja odrasta uz Jasmininu ćerku. Jasmina se prema njoj ophodi kao da joj
U JADRANSKOJ LEŠNICI VEĆ POLA VEKA BAVE SE HRANITELJSTVOM, A DANAS TO RADI 45 PORODICA
je rođeno dete. Možda zato što je i ona odrastala sa decom koja su kod njenih roditelja, koji su takođe bili hranitelji, pronašla dom, pa je i sama poželela da bude hraniteljica. Slična priča je i njenog supruga, čiji roditelji su se takođe bavili hraniteljstvom. Seća se trenutka sreće kada je u naručje uzela devojčicu od godinu dana, ali ne zaboravlja ni dan rastanka.
- To je bila tako slatka i draga devojčica. Mi smo se baš vezali za nju. Naročito moj suprug. Mi smo tada imali jedno naše dete, sina. Nikada neću zaboraviti dan kad smo se rastale. Ona je vraćena majci kada je imala godinu i sedam meseci, dva dana pre nego što ću ja roditi moju ćerku. To je neopisiv osećaj. I danas smo u kontaktu. Poslednji put kad smo se čule bila je u Nemačkoj - priča kroz suze Jasmina Jokičić.
Album pun uspomena Smilja Čotrić prelistava kad god poželi da se priseti dečaka koji je kod nje bio osam godina. S njim je ponovo preživljavala sve traume koje je nosio u srcu i duši. Sada se brine o bratu i sestri koje ne razdvaja od svojih petoro unučića. Ona najbolje razume šta za dete znači hranitelj jer je osetila obe strane ove medalje. Zbog siromaštva odrasla je kod hranitelja i zahvaljujući njima završila školu i postala čovek.
- Hranitelji su nekada spas za decu. Moji roditelji su bili
siromašni i ko zna šta bi sa mnom bilo da me nisu dali hraniteljima. Zahvaljujući njima, bila sam dobar đak, trenirala odbojku, družila se sa dobrom decom. Ali, strašan je taj trenutak odvajanja. Kada kod mene dođu deca, ja se setim svog detinjstva. Sećam se jecaja, želje da pobegnem od nepoznatih ljudi, da se vratim tamo gde pripadam, svojoj porodici. Ali tamo vas najčešće neće - priča Smilja brišući suze koje ne može da zaustavi prisećajući se detinjstva. Ali, dete ide tamo gde su ljubav i toplina.
- Posle se dete navikne, to mu bude druga majka. Ja sam moju obilazila sve do smrti, presrećna što me je izvela na put. To je i moja “zvezda vodilja” kada kod mene dođu deca na privremeni smeštaj priča Smilja.