Da nijedan roditelj ne zaplače nad grobom ubijenog deteta
Više od 158.000 potpisa podrške inicijativi Fondacije „Tijana Jurić“i „Blica“da se u srpski Krivični zakon uvede novi član po kojem bi ubice i silovatelji dece, maloletnika i bremenitih žena doživotno bili na robiji bez mogućnosti uslovnog otpusta, ni šest meseci od predaje nisu došli na dnevni red poslanika.
Igor Jurić, pokretač i nosilac akcije, godinama se bori sa vetrenjačama pokušavajući da probudi svest nadležnih koliko je bitno da kao društvo budemo jedinstveni u borbi za bolju bezbednost dece, ali često, osim deklarativne podrške i navodnog razumevanja, nailazi na zid.
- Ovo nije moj lični rat niti moja lična pravda, ja sam izgubio ono najvrednije što sam imao, moju Tijanu nažalost ništa vratiti ne može, ali jeste moja misija i borba da ni jedan roditelj u Srbiji više ne zaplače nad grobom svog ubijenog deteta, a to će se postići upravo ovom „drakonskom“a zapravo jedinom svrsishodnom kaznom za monstrume, jer, nemojmo se lagati - nikako se drugačije osim monstruma takve osobe ne mogu nazvati - kaže on.
Jurić poručuje da je „zadnji čas, jer je reč o pošasti koja je toliko uzela maha da se pretvorila u uobičajenu vest i statistiku“i zato se državnom vrhu Srbije obraća otvorenim pismom koje u celosti objavljujemo (vidi okvir).
Da je zaista zadnji čas da ozbiljno pristupimo ovako velikom problemu koji utiče na sve nas u Srbiji, pokazuje i rešenost građana da se monstrumima koji prema deci nemaju milosti, stane na put.
Na hiljade građana nije uzaludno (dobrovoljno) skupljalo potpise širom Srbije da bi peticiju za uvođenje doživotnog zatvora unelo u Skupštinu. Nije 158.000 ljudi na peticiji svojim imenom i prezimenom uzalud stavilo pečat za kraj ove preteške borbe koja je pred nama. Stavili su svoje ime i prezime jer ne žele više nikad da čuju da je nevino dete stradalo od ruke monstruma, a kamoli da puste na ulicu dete u strahu da se možda nikad više kući neće vratiti. Neće jer će tamo negde neki Dragan Đurić da izađe na slobodu kad odrobija krv male Tijane Jurić na svojim rukama. Onu koju je nemilosrdno i brutalno ubio. Kao što je Mališa Jevtović ubio svoju pastorku trogodišnju Katarinu silujući je do smrti. Niti taj zločin sme da se zaboravi, niti taj zločinac može da izađe na slobodu i ugrozi ijedno drugo dete ikad. Isto to, jednako grozomornom ubici Vladici Rajkoviću, takođe nikada ne sme da se dopusti. Rajković je, kao što smo mnogo puta pisali, a još više puta roditelji zaplakali, surovo bez milosti, silovao pa kamenom u glavu ubio trogodišnju Anđelinu. I da je zadnji čas opomena i upozorenje, pokazuje i slučaj Arpada Saba koji je ubio svoju suprugu i svoju tek rođenu bebu kojoj je sopstvenim rukama smrskao glavu (a ročišta se odlažu u nedogled). Šta će takav čovek uraditi sutra kad „odsluži svoju kaznu“, pitanje je od kojeg ne sme da strahuje nijedna majka, niti otac dok dete pušta u dvorište ili u park da se igra. Ovo mora da bude poslednji alarm koji se uključio da nas upozori da životi naše dece nemaju cenu. A da ubicama bez milosti život mora da se nastavi samo iza rešetaka.
MONSTRUM KAO ŠTO JE UBICA TIJANE JURIĆ NE SME DA IZAĐE NA SLOBODU I DOBIJE PRILIKU DA PONOVI DELO