Glumica Marta Bereš biće Hasanaginica u istoimenoj predstavi Novosadskog pozorišta/ Ujvideki Szinhaz čija će premijera biti 24. aprila. Inspirisan dramom Ljubomira Simovića, „Hasanaginicu“režira Andraš Urban.
O mitskoj junakinji ovdašnjeg mentaliteta, onome što ona znači (i) danas, o tome da li smo imalo odmakli od matrice obrednog, patrijarhalnog, predrasuda koje tako zdušno prigrlimo kad god je to moguće, govori jedna od naših najboljih glumica, izuzetna umetnička duša koja brižno, pomno i čestito gradi čoveka u sebi.
- Glumac mora da bude oslobođen stida, ali treba da bude svestan svojih trenutnih granica. Jednom sam krenula u proces motivisana da dokažem da nemam granica. Bilo je to vrlo naivno, ambiciozno i pogrešno, a i opasno razmišljanje i pristup. Krajnji cilj je da budem slobodna da bih sva osećanja i pitanja, bez grča, mogla da pustim da prođu kroz mene a da istovremeno, posle svih informacija koje sam prikupila, ostanem zdrava, i u glavi i u telu. Moj osnovni okidač je da razumem ljude i situacije oko sebe, da se povežem sa ljudima i razbijem lažni osećaj otuđenosti.
- Ako imam potrebu da osuđujem lik koji igram, a ne da ga razumem, mislim da nisam na pravom putu. Za sada vidim ženu koja ima svoje mišljenje. Vrlo je osetljiva, osećajna i produhovljena, ali činjenično, ne može protiv društvenih i naučenih struktura. Udara glavom u zid i možda precenjuje svoju snagu i izdržljivost – to vodi do njene tragedije. Pasivna - nikako. Slaba - možda. Ali biti osetljiv često znači i da smo izloženiji tome da
Mnogi su mi rekli: „Ja sam Hasanaginica“ili „I ja sam jednom bila Hasanaginica“. Nezavisno od posla i godina
budemo slabi. I najsnažnije ljudske priče mogu se banalizovati i ismejati. Ključ je razumevanje. Tinejdžeri treba da hejtuju, zato su i tinejdžeri. I ja sam svojevremeno to radila kad sam bila tinejdžerka. Mnogi kojima sam rekla da ću igrati Hasanaginicu rekli su mi: „Ja sam Hasanaginica“ili „I ja sam u jednom trenutku svog života bila Hasanaginica“. Nezavisno od posla i godina. Ako se udubimo u analizu svog porodičnog stabla, začudićemo se koliko je tu bilo, ili čak ima i danas, Hasanaginica. Samo slušajte i posmatrajte pažljivo. U projekat sam ušla potpuno nevino. Obično pre početka procesa temeljno istražujem, ali ovoga puta sam zaista želela da budem oslobođena prethodnih znanja i da na probama zajednički dolazimo do rešenja. Želim do premijere um da ostavim širom otvoren. Jedina stvar o kojoj sam razmišljala je šta činiti kad se čovek uzalud bori i govori. Mislim da je tu jedino rešenje vratiti se sebi, vratiti se izvoru, ali to je generalno moj stav u životu. - Zato što ne postavljamo prava pitanja. Zato što čak i sa 30 i više godina okrivljujemo roditelje, okruženje, edukaciju, religiju, loše vreme, kišu, sneg… Niko nema prava na izgovore, ili ima ako želi da protraći svoj život. Treba postaviti prava pitanja i preuzeti odgovornost. Kako bi bilo lepo do poslednjeg daha boriti se za svoju sreću i sopstvenu slobodu.
- Žena koja iz objektivnih ili subjektivnih razloga nema dete nije ni u čemu manje vredna nego ona koja je rodila. Ako sam u skladu sa svojim životom i svojom odlukom, i ne želim da na silu svi razmišljaju poput mene, u čemu je onda problem. Nije lako razbiti stare šablone i stara uverenja, ali nije nemoguće.