U Beograd dolazim zbog sjajnih ljudi
Osvajač dva olimpijska srebra, svetske bronze i dva evropska zlata sa reprezentacijama i dvostruki prvak Evrope sa Jugoplastikom posetio je našu kuću u društvu Bože Maljkovića.
Dino Rađa, proslavljeni jugoslovenski i hrvatski košarkaš, gost redakcije „Blica“, pričao je o slavnim splitskim danima, Maljkoviću, prijatelju i bivšem saigraču Aleksandru Đorđeviću, NBA ligi, Srbiji, Hrvatskoj, Beogradu, fudbalu, Hajduku...
- Gradove čine ljudi i oni mogu da budu samo dobri ili loši. Bar ja tako mislim. Nekad i ne smem svim prijateljima da se javim u Beogradu, jer ne mogu sve da ih obiđem za dva-tri dana - odmah je za „Blic“poentirao Rađa kao nekada na parketu.
Jedan je od najboljih centara u istoriji vlasnik je odličja sa najvećih reprezentativnih takmičenja i najpre se prisetio čudesnog osvajanja Evrope sa Jugoplastikom, 1989. i 1990. godine.
- Boža Maljković i ja smo mnogo toga prošli zajedno, i ostali smo veliki prijatelji kada smo se košarkaški razišli. On je kao doktor Džekil i mister Hajd, na terenu je totalni sadomazo tip, a van njega potpuno drugačiji. Nas veže nešto neraskidivo, to što smo mi napravili ni dan-danas mi nije jasno. Rivali su imali po tri-četiri Amerikanca, a mi smo bili klinci od po 20 godina.
Split ne zaboravlja ko ih je vinuo na košarkaški vrh.
- Rođen sam u tom gradu, znam svaki kamen, sunce, more, tamo su mi familija i
prijatelji. Ispisali smo istoriju a da toga nismo bili svesni. Boža nam je rekao kada smo se rastajali: „Zapamtite, ovakve četiri godine nikada nećete imati“.
Tek kasnije kroz život smo shvatili šta nam je pričao. Kako smo funkcionisali, putovali, igrali... Bili smo kao „Bitlsi“. Svuda smo bili dragi gosti i dočekivani smo aplauzima, iako smo najčešće dobijali utakmice u gostima. Igrali smo veselo, sa vicom, za dušu, a košarka je inače lepa igra. Nismo bili ekipa siledžija.
Za poslednjih 30 godina košarka se mnogo promenila.
- Mi smo bili avangarda današnje moderne košarke. Prva stvar koju mi je Maljković rekao kada je došao u Split bila je: „Ako hoćeš da budeš brži od Divca, moraš više da trčiš od njega“. On je već tada znao kako će se razvijati košarka, a ja sam bio jedan od prvih visokih igrača koji je trčao kontre. Mi smo više igrali leđima, danas je toga jako malo, više se igra svodi na „trči i pucaj“, skokove u napadu i šut spolja. Hrvatska košarka dugo je bez medalje, a Rađa otkriva šta je recept za uspeh. - Moramo svi da se pogledamo u ogledalo, igrači, treneri, svi košarkaški radnici, i kada svi zajedno počnemo da radimo i biramo one koji su bolji, napredniji i koji žele da uče u svim kategorijama, onda možemo da očekujemo rezultate za nekoliko godina. Sve do tada će biti teška borba. Reprezentacija Srbije je sa vašim pri- „prestao sam da igram košarku pre pet-šest godina, jer jedino mogu da završim u bolnici, a ne bih baš u ovim godinama. ne treba mi da mi strada koleno ili ahilova tetiva, pa gips, operacije, ležanje, a ja ne znam da igram sa pola snage“, kaže raĐa
jateljem i bivšim saigračem Sašom Đorđevićem na klupi evropski, svetski i olimpijski vicešampion.
- Sale je definitivno izrastao u vrhunskog trenera, znali smo i pre da će biti. Bio je plej, uvek je drugačije gledao košarku, nikad nisam sumnjao u njega. Naše prijateljstvo traje godinama i opstaje bez obzira na sve.
Prošle godine su se Rađa, Đorđević i ostali asovi okupili na proslavi 30 godina od uspeha u Bormiju i osvajanja Svetskog prvenstva za juniore pod vođstvom Svetislava Pešića.
- Taj vic se izgubio, a mi smo rođeni sa tim. Neki novi Toni Kukoč ne postoji, ne vidim takve umetnike. Mi iz tog doba smo ludaci i bez
toga ne bismo napravili karijere. Onog trena kada je krenulo snimanje filma „250 stepenica“i kada smo išli u Sarajevo, morao sam opet da se popnem na vrh. Ne znam ko bi uspeo još pored mene, jadan Cvika (Samir Avdić, prim. aut.) je riknuo, a i ja sam, jedva sam izgurao do gore. Rekao sam da ću se pripremiti i nisam, sledeći put hoću, pa ću dva puta da se popnem. Nema novca koji je to mogao da napravi, izazov da budemo bolji od drugih nam je bio dovoljan da se polomimo. Nismo znali da je pehar u kutiji pre nego što smo je otvorili, to je sve jako emotivno bilo, a najemotivnije kada smo se svi našli. Neke ljude nisam video 20 i više godina. Osnovali smo tada grupu na Viberu, stalno smo sada u kontaktu i naredno okupljanje treba ja da organizujem. Poslaću samo poruku „kad ćemo“
i gotovo.
Misli da naslednika čuvene generacije sa takvom magijom nema, a prati naše i hrvatske asove u NBA ligi.
- Vidim da je mali Nikola Jokić prilično iskočio u Denveru, dosta je napredovao i gradi odličnu karijeru. Brojke su mu fenomenalne, i to je samo rezultat dobrog rada, ne može sve to da postigne a da nije radio kao pas ili samo iz čistog talenta. Dario Šarić je nakon svakog treninga dodatno radio, kroz šta sam i ja prošao, i to mi garantuje da će neko imati dobru sezonu i karijeru. Rad, rad i samo rad. Ima odličnu sezonu u Filadelfiji. Bogdan Bogdanović je igrao konstantno u Sakramentu, držao je dobar nivo za prvu sezonu. Bobi Marjanović nije uspeo da se probije na ozbiljan nivo, Miloš Teodosić je imao povrede, možda je i kasno otišao u NBA, jer je naporan ritam, a telo je u njegovim godinama već prilično potrošeno. Bojan Bogdanović je imao dobru sezonu u NBA, Dragan Bender i Mario Hezonja dobili su priliku u drugom delu sezone, Ante Žižić je očekivano imao manju šansu, ali mi se jako sviđa i ima dobre navike. Možda je trebalo da ostane još godinu dana u Evropi pre odlaska u NBA, kao Šarić. Ivica Zubac je počeo da dobija priliku u drugom delu i isto mislim da je prerano otišao.
Rađa je tokom NBA karijere četiri godine igrao za Boston, od 1993. do 1997.
- Trener Bred Stivens će obeležiti NBA. Upoznao sam ga, vrlo je staložen, tih, sa obe noge na zemlji i tačno se vidi da sve kontroliše i zna šta radi. Uživanje mi je da gledam Seltikse.
Kao i svaki Splićanin, i proslavljeni as prati fudbal.
- Nema Splićanina koji ne gleda Hajduk. Borimo se za titulu, u nedelju je na Poljudu derbi sa Dinamom iz Zagreba... Videćemo. Ono što posebno pamtim je bakljada koja je napravljena za 100. rođendan, taj dan sam odveo klince na vrh Marjana ne znajući ništa, pojma nisam imao šta se sprema. To je bila spontana reakcija i rekao sam im da to nikada u životu više neće videti. Split ima 200.000 stanovnika, ali je veliki grad, nije bilo stabla ili bandere koji nisu bili ukrašeni Hajdukovim obeležjima. Ljudi su se takmičili ko će bolje okititi zgradu. U ponoć je bilo ispaljeno toliko raketa, ta slika pokreće neverovatnu emociju.
Fudbaleri kluba iz njegovog grada dobro guraju u domaćem šampionatu, za razliku od košarkaša. Split, bivši trostruki šampion Evrope, zauzeo je osmo mesto u Drugoj ABA ligi.
- Splitu će biti jako teško da se vrati u današnjem odnosu snaga u kome vlada privatni kapital. Tako je u Cedeviti, koja je iskočila u određenim okvirima.
Dino je otkrio i najjači utisak iz Beograda.
- Eh, koliko se ljudi sećaju tih vremena i koliko žele informaciju iz tog doba. Neverovatno mi je koliko i dalje dobijamo pozitivne energije - ističe Rađa.