Ja sam zapravo čergar
Posao, odnosno muzika, jeste moj život, kaže Željko Lučić, velikan operske scene, pred večerašnji nastup na Kolarcu.
Slavni operski pevač rođen u Zrenjaninu, koji se školovao kod prof. Biserke Cvejić i 1998. otišao iz Srbije, već dvadeset godina suvereno vlada najvećim svetskim scenama. Svetski autoriteti svrstavaju ga među nekoliko najvećih operskih zvezda današnjice, apostrofirajući njegovo majstorstvo u izvođenju velikih romantičarskih rola, čija se tumačenja, posebno Verdijevih likova, ocenjuju kao neprikosnovena. Solista Metropolitena, bečke državne i londonske kraljevske opere, u Beogradu će nastupiti u subotu, na Kolarcu, kao specijalni gost na Gala koncertu Simfonijskog orkestra i hora RTS pod upravom Bojana Suđića, kojim Radio Beograd 2 slavi 60 godina postojanja.
Razgovor sa velikom svetskom zvezdom rađen je nakon konferencije za novinare na kojoj je najavljen pomenuti koncert, okarakterisan i kao kulturni događaj prvog reda. Iako u vremenskom tesnacu, zdušno prihvata razgovor, odgovara srdačno, ležerno…
S kojim osećanjem ovoga puta dolazite u Beograd?
- Nastup u Beogradu za mene je uvek velika radost, i velika odgovornost! Ima i jedna lična nota. Naime, poziv je usledio direktno od g. Radomana Kanjevca, čelnika Drugog programa Radio Beograda, koji slavi svoj jubilej. A mi smo familija, on je brat moje supruge. Da, na neki način, koncert u Beogradu je za mene i privilegija.
Šta je na programu?
- Pevaću odlomak iz Verdijeve opere “Bal pod maskama”, kao i arije iz opere “Pajaci” R. Leonkavela i “Andrea Šenije” Umberta Đordana.
Kad se osvrnete unazad, u sećanjima vratite u dane detinjstva i mladosti, jeste li slutili da će vas glas odvesti u Metropoliten?
-Ne .... ni slučajno. Počeo da se bavim pevanjem bez ikakvog cilja. Počeo sam da pevam zato što volim da pevam... a eto, karijera me vodila do Metropolitena, koji je po mnogima vrh sveta.
A šta vas je najviše obeležilo, gde je vaša tačka oslonca?
- Posao je bio i ostao moj način života. U onim našim nesrećnim godinama, tačnije 1998, otišao sam iz Srbije. Danas živim u Frankfurkrtu u Nemačkoj. I kad me pitaju gde je dom, kažem da ga nemam, i nije mi to nikakav problem. Ja sam zapravo čergar. Najviše vremena provodim po hotelima, pozornicama, avionima.
Oni koji vas poznaju kažu da ste naklonjeni duhovitosti?
- Uglavnom sve prihvatam sa dozom humora, satire. Ovaj posao je sam po sebi duboko ozbiljan. Nisam rekao da nije i lep, uzbudljiv. Naprotiv. Moj pristup je jednostavan, normalan.
Veliki talenat je...
- I velika odgovornost. Kad je reč o ovom poslu, čovek se neminovno sreće sa činjenicom da je teško pobeći publicitetu. Lično ga ne volim, nisam baš mnogo srećan sa tim intervjuima, slikanjima... Ali to je sastavni deo posla.
A kad po velikim svetskim scenama pevate sa velikim svetskim zvezdama...
- Kolege smo. Mi smo normalni ljudi. To mediji od nas prave ovo ili ono... Publika, ljudi, vidi nas samo na sceni. Privatno smo nešto drugo i možda bi se moglo reći da je svako pomalo luckast na svoj način. Dobro, ima ponekad narcisoidnosti ili ne znam čega, ali nije to ništa čega i inače nema među ljudima. Pevao sam sa najvećim imenima današnjice - sasvim normalni ljudi.
Kako vidite položaj ozbiljne, klasične muzike danas?
- Nažalost, sve je povezano sa politikom i sa tržištem, odnosno profitom. Sve je postalo biznis. Sve se radi na brzinu... Neoliberalna omča. Kao da se ne možeš oteti utisku kako od umetnosti skoro da više ničega nema, da je potpuno na margini... Velika je to žal. Zašto i danas slušamo pevače iz dvadesetih i tridesetih, pa pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih godina 20. veka, kojima pripada i moja profesorka, izvanredna i velika Biserka Cvejić... Takvih pevača više nema jer nema takvog načina rada, takvog načina mišljenja, takvog odnosa prema poslu. A ja sam se na tome formirao, to je uvreženo u meni.
Vaš osvrt na aktuelni trenutak, u društvenom i političkom smislu?
- Mislim da nismo na dobrom putu. Profit, slava, senzacija - to su postale osnovne stvari današnjeg življenja. Do njih vodi manipulacija, one dalje uglavnom u prazninu i ništavilo. Ne znam šta se dešava u najmoćnijim glavama.