Vučićevi Termopili
Ah, kakva antička drama, kakva epopeja u najavi, da je kome stati pa gledati, što bi rekao narodni pesnik. Sa ove strane 80 odsto retrogradnih i zakletih u zamrznuti konflikt glede Kosova - ne možeš, budale, ni prebrojati - a sa one druge strane 20 odsto Njega, sirka tužnog bez iđe ikoga, golorukog promotera lokalnog otopljavanja i globalnog zagrevanja spremnog da pogine u toj neravnopravnoj bici, ali ne i da odustane u nameri da nezahvalnim Srbima jednom reši to kosovsko pitanje. Uzgred, i da učini onom Mekalisteru i Mogerinijevoj koji sede na tribinama okrutnog koloseuma, svim silama navijajući za svog Spartaka u odsudnoj borbi, dobrano umornog od titanskog napora podizanja (ili beše vraćanja, ko bi to više znao) penzija. Tako se nekako mogla razumeti poruka predsednika Srbije kako će dati sve od sebe da se izbori protiv zamrznutog konflikta, data posle sastanka sa izvestiocem Evropskog pokreta za Srbiju Dejvidom Mekalisterom o najmračnijem hodniku našeg političkog i državnog lavirinta zvanog Kosovo. Na čijem nas kraju, ukoliko ga uspešno prođemo, čeka ni manje ni više nego - zlatno doba (tako reče predsednik u Bakuu) koje bi, valjda, pred nas ponovo stavilo pune tanjire sa zlatnim kašikama u njima, a njega iz Leonide premetnula u Perikla.
Kad uspostaviš sistem samovlašća, onda je na tebi i da odlučuješ
Šta je problem? Apsolutne kategorije i metafore širokog raspona možda su zgodne za novinske tekstove i kafanska nadmudrivanja, ali kada postanu suština i praksa državne politike onda, osim što su nerealne i zbunjujuće, istovremeno neproduktivne i sa velikim posledicama. A ovde je sve sama krajnost, sve je između apsolutne propasti i neviđenog uspeha, zvezdanog sjaja i izgledne katastrofe, velike pobede i još većeg poraza, potpune žrtve jednog i neodgovornog dembeluka većine, crnog i belog, živimo i planiramo sa perspektivom svega ili ničega. Tako nekako izgleda i ta proporcija u pogledu Kosova (a najčešće i bilo čega drugog) koju je postavio Vučić i u kojoj ogromna većina radi u korist sopstvene štete, a samo on jedan ispravno i na opštu polzu. Nije 80 odsto (kako li samo dođe do tog procenta) građana za zamrznuti konflikt da bi napakostili sami sebi, sopstvenoj budućnosti a naročito njemu, nego im je u pogledu te opcije (ne baš sjajne i ohrabrujuće) manje-više sve jasno, dok im je perspektiva tog drugog rešenja potpuno maglovita, nesigurna i bez ikakvih garancija da će skidanjem kosovske nanogice iskoračiti u polje slobode i prosperiteta. Jasno je šta se gubi i prilično jasno kakve bi to još Pandorine kutije moglo otvoriti, ali je nejasno kakvo je moguće finale sporovođenja famoznog pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom (svi znamo šta taj eufemizam tačno znači) niti nam je išta izgledno u tom smislu. Nije sa tim načisto ni sam Vučić niti se njegovi pokrovitelji trude da nedvosmisleno ponude, obećaju ili se, ne daj bože, obavežu na išta više osim lepo upakovane šargarepe na dugačkom štapu na koju je ugravirana parola o evropskoj perspektivi Srbije. Pali a ne košta ništa. Na kraju krajeva, nisu građani uzurpirali pravo da odlučuju o svemu i svačemu, nego je to uradio upravo Vučić i morao je znati kako ne može isključivo sebi da knjiži zasluge za svako „zlatno doba“, a deli odgovornost kad su u pitanju vrući krompiri. Primera radi, kada je Milo Đukanović, njegov politički idol i veteran doživotnog opstanka na vlasti, odlučio da Crnu Goru prikloni NATO paktu i on je imao 80 odsto zabludelih ovčica koji su bili protiv, ali niti je kukumavčio niti ih je nešto pitao, već je prelomio kako je prelomio. Ako uspostaviš sistem samovlašća, onda je na tebi i da odlučuješ sa svim posledicama koje iz toga proitiču. Na žalost, nema Tita da kaže neku na tu temu.