Šta bi uradio Đinđić?
Pitanje iz naslova ovog teksta više je puta prostrujavalo javnom scenom poslednjih petnaest godina, a izbor za novog predsednika Demokratske stranke svakako je događaj koji bi mogao da ga ponovo isprovocira. U retoričkom, ali i u suštinskom smislu. Gde je i šta je DS danas? Kuda i kako dalje? To su pitanja koja sebi postavljaju mnogi. Pitanje „Šta bi uradio Đinđić danas?“logičan je i neophodan dodatak. Ne zato što je on nepogrešivi svetac srpske demokratije već zato što je s pravom ostao upamćen kao inteligentan, praktičan, preduzimljiv i energičan čovek sa jasnom vizijom moderne evropske Srbije. Pošto je DS u poslednjih šest godina bio manjkav s pameću, preduzumljivošću i političkom vizijom, dobro je, čini mi se, razmišljati, odnosno pokušati da se aktuelna situacija promisli iz Zoranovih cipela.
Mi koji smo imali sreću da poznajemo Đinđića, pa i da radimo ponešto s njim, svako na svoj način ima određenu predstavu o tome šta bi Zoran. Oni koji ga nisu poznavali lično, ali jesu poštovali njegov rad, takođe imaju svoje mišljenje. Dobro je da takvi, a koji su u DS i imaju pravo glasa, pokušaju da stranku i kandidate gledaju kritički, kroz vizuru Đinđićeve politike. Naravno, morali bi da uzmu u obzir da danas nije 1995. ili 2000. godina, već 2018, i da su se mnoge političke okolnosti promenile.
I tu nastaje čvor. Ogroman je i višegodišnji napor nekih političkih i parapolitičkih krugova da dokažu kako se ništa nije promenilo i kako je danas isto, ako ne i gore nego pod Miloševićem. Da li bi Đinđić pristao na to viđenje Srbije karakteristično za profitere nesreće i mentalno trome? Da li bi Zoran danas na mogućnost rešavanja kosovskog problema gledao ćutke i iz prikrajka, kukavički, čekao da se Vučić slomi na tom pitanju, kako bi on i DS profitirali? Da li bi Đinđiću danas imponovalo da mlati praznu slamu i prebrojava krvna zrnca opozicionara ocenjujući koji je pravi, a koji nije. I naravno, pitanje važnije od prethodnih: da li bi Zoran Đinđić uopšte mogao da bude opozicija čoveku koji se toliko trudi da vodi Đinđićevu politiku da u tome često i uspeva? Dakle, da li bi se pragmatični Đinđić danas ujedinjavao s Jankovićem, Đilasom i Jankom Veselinovićem kako bi se borio protiv svoje politike?
To bi Lutovac, Lečić i Čomićeva trebalo da objasne članstvu pre nego što odgovore na pitanje koje glasi: ako je DS pre nedugog vremena oterao Đilasa (uz njihovo gromoglasno ćutanje), zašto sada treba da pravi savez sa njim? Troje kandidata jedino su o svom odnosu sa Đilasom i govorila u javnosti. Kakav im je odnos prema najvećim problemima Srbije i kako to misle da reše, o tome ni reči. Lutovac je raspoložen da se sa Dverima bori za slobodu medija i za nezavisno sudstvo. Ostalo je nejasno zašto se s Dverima ne bori i za ljudska prava. Recimo, za prava LGBT zajednice.
Dilema koja se postavlja pred članoveima DS jeste: kakvu perspektivu DS može da ima sa Branislavom Lečićem na čelu? Ili Lutovcem i Gordanom Čomić? Oni će formulisati i voditi politiku stranke? Jedno od njih će biti ličnost koja će revitalizovati organizaciju u rasulu? Stranku će vratiti na centralno mesto političke scene?
Dakle, pitanje je ko od kandidata ume i može da zaustavi pad, da reafirmiše ulogu i značaj DS-a i da povrati poverenje građana. Pitam se, krajnje dobronamerno - kako će onaj (kome je neki maskirani dobrotvor plaćanjem članarina kupio mogućnost da izglasa predsednika) odlučiti da DS bude ozbiljna proevropska stranka umesto oruđe određenih tajkuna ili maramica za jednokratnu upotrebu političkim klovnovima, što je bio slučaj u poslednjih šest godina?
Da li bi Đinđiću danas imponovalo da mlati praznu slamu