Dobre fabrike su propale zbog lošeg spoja politike i kriminala
Jedan od radnika je rekao: “Toliko miliona, a moja deca gladuju“, i otišao. Svi su mislili da je negde izašao, da je tu negde... Međutim, on se obesio
PROSLAVLJENI REDITELJ PROTEKLOG vikenda, 26. i 27. maja, u Akademskom filmskom centru Doma kulture Studentski grad održao je zanimljiv seminar. U nedelju, na terasi bistroa u DKSG ispijao je produženi espreso. Bilo je nešto više od sat vremena pre podneva, a Žilnik beše u neobaveznom razgovoru o utiscima koje je nedavno poneo iz Argentine, iz Buenos Ajresa, gde je od
21. marta do 8. aprila, u prestižnoj sali “Leopold Lugones” bila retrospektiva njegovih ostvarenja koja je obuhvatila 21 film sniman od 1967. do 2015. (“Tako se kalio čelik”, “Tito po drugi put među Srbima”, “Destinacija Serbistan”…) a koju su organizovali Kinoteka Argentine i pozorišni kompleks Buenos Ajresa u saradnji sa Međunarodnim filmskim festivalom “Mar del Plate” i Ambasadom Srbije u toj zemlji.
Osmeh, pozdrav, džentlmensko paljenje cigarete, poneka prijatna opaska...
I, zeleno svetlo da se uključi diktafon.
Argentina
- Interesantno je to argentinsko filmofilstvo. Gomila bioskopa, gledaju se evropski filmovi, američki malo manje... Bila je baš praćena ta retrospektiva, diskusije su trajale po četrdeset minuta, sat vremena, interesovali su ih razni aspekti. I njihova je zemlja, poznato je, prolazila kroz razne faze; periode nekog napretka, kriza, diktatura koje su odnele na hiljade života... Recimo, kada danas pričaju o Peronu, govori se o tome da je bio diktator, ali, s druge strane, da je puno uradio u zaštiti radničkih prava, razvoju industrije u zemlji. Pod njegovim je terorom bio pristojniji standard i socijalna sigurnost nego posle. Bilo im je zanimljivo da upoređuju njihova iskustva s našim titoizmom. Rekao sam im da se to ipak ne da upoređivati, pre svega jer je njihov režim drugovao sa fašizmom, prvo sa Musolinijem, a kasnije i sa Hitlerovim ljubimcima koji su bežali u Argentinu. Oni kažu da je mehanizam fašizma kod njih zaživeo punom snagom sa diktaturom generala, a u ono vreme oni su, kažu, uzimali kvalifikovane izbeglice. I još kažu da je naš predsednik vlade, Stojadinović, u Argentini bio savetnik i univerzitetski profesor. Jeste li to znali?
Odgovaram da nisam, i da se, ako mi je dopuštena lična opaska, zbog uticaja i na sadašnjost i na budućnost, strahovito pribojavam relativizacije čak i koketiranja sa fašizmom koliko god da je, u datom trenutku, u funkciji opstanka ili u kontekstu nemanja drugog izbora... Svesrdno se složivši Žilnik, dalje, između ostalog, nastavlja da govori o argentinskoj filmskoj kulturi. Veoma pohvalno, apostrofirajući momente koji su i za njega bili otkriće.
- Zahvaljujući njihovim prethodno prikupljenim filmskim kopijama, i njihovim laboratorijama, recimo, veliki film Frica Langa “Metropolis“(1927) je dobio upotpunjenu, originalnu verziju. Posle projekcije “Ranih radova” i još nekih mojih filmova zvali su me da budem gost u rekonstruisanom prvom argentinskom studiju gde je 20-ih godina prošlog veka radio veliki broj umetnika i tehničara koji su došli iz Istočne Evrope. Njihova, argentinska produkcija iz tog perioda bila je potpuno na tragu holivudske.
Dotičemo se aktuelnosti u njegovom profesionalnom životu. Pominjem krajem aprila otvorenu izložbu “Građani iz sene” u Oldenburgu (Austrija) koja nudi uvid u radikalnu Žilnikovu filmsku praksu iz svih faza njegovog rada, činjenicu da je autor više od 50 ostvarenja, da se u najavi kaže da naziv izložbe odražava Žilnikov celoživotni interes za nevidljive, potlačene i nedovoljno ili pogrešno predstavljane građane...
Srbija
Najaktuelnije u njegovom radu je, kaže, novi igrani film “Najlepša zemlja na svetu“(2018) rađen u austrijskoj produkciji sa koproducentima iz Slovenije, Srbije, Hrvatske.
- To je prvi igrani film u kome su kompletna podela migranti, ljudi koji su u Evropi već dobili dozvolu boravka, dakle prošli sve procedure. Da se razumemo, u Evropi postoji velika potreba za adekvatnom radnom snagom, i to je osnovni motiv što su prema migrantima te granice otvarane. Naravno, radna snaga tamo i ovde ne znači isto. Tamo, u razvijenim zemljama su sindikalne organizacije snažne. Svaka naša eventualna iluzija da sa radnicima u Nemačkoj ili Austriji postupaju kao ovde sa našima, gde ih ne puštaju ni u klozet, potpuna je besmislica. Kao kada bih ja vama rekao da vikendom putujem na Mars. Postoje sudovi koji se bave radničkim pravima, s druge strane, manipulacija poslodavaca podrazumeva ogromne kazne.
Govori potom o saradnji s migrantima kao interpretatorima njegovog scenarija “Najlepše zemlje na svetu”, a o nastanku tog filma kaže:
- Posle filma “Destinacija Srbistan“, koji je imao velikog uspeha napolju, posebno u Austriji i Nemačkoj, dobio sam poziv da radim film, ne o ljudima u prolazu ili na putu, nego o ljudima koji su došli da ostanu, da tu žive. Za razliku od naših, ili bilo čijih gastarbajtera, oni se ne vraćaju vikendom i praznikom kući. To je, dakle, druga situacija i drugi način mišljenja. Bilo mi je uzbudljivo da provedem par nedelja u istraživanju, razgovorima, pisanju, odabiru interpretatora. Da nađem teme koje su za tu populaciju najmarkantnije a kojih uopšte nema po medijima, teme iz oblasti njihovog sistema vrednosti, porodičnih odnosa i hijerarhije... To je filmska priča koja o toj populaciji govori ono što još nije ispričano.
A na pitanje u čemu mi to danas i ovde živimo, odgovara:
- Pa vi iz dnevnih novina to znate bolje nego ja. Pre svega živimo u velikoj laži. Živimo u velikom zaboravu. Ta laž je oružje zaborava. Recimo, vidim poslednjih dana stalno se vrti kao velika priča to što će morati da se uradi po pitanju Kosova. A to je suštinski zacrtao i potpisao još Milošević i njegovi generali 1999. Pa, o čemu se radi? Izgubili smo rat, tj. ratove koje “nismo vodili“. I, šta su radili i šta rade naši političari? Oni su negirali i negiraju istinu. Prvo su doprineli iniciranju ratova, a sada sve prezentiraju kao da se dešava nešto novo. A praktično najveći deo sadašnje vlasti kod nas su oni koji su propagirali ratove devedesetih. I sada je na realizaciju došao plod onoga za šta su se zalagali. Nema većeg dokaza da je politička garnitura zapravo najangažovanija na sluđivanju naroda, a ispod toga na sopstveno profitiranje. Šema je jednostavna. I to pitanje kao da mi ne znamo gde smo je lažno. To je kao da vi mene sad pitate “eto, vi, poznat reditelj srednje generacije...”, a i vi i ja znamo moju godinu rođenja i da meni ističe odjavna špica.
Predavanje
Organizatori nas opominju i ubrzo počinje Žilnikov seminar.
Na početku, razgovara se o ideji mlade crvenokose devojke da pravi film o brojnim pogašenim radio-stanicama u Zrenjaninu.
- Najvažnije je šta vi želite da napravite, šta da kažete, kako vi o tome razmišljate - napominje Žilnik. Dodaje zatim:
- Kad uradite ankete s urednicima u tim stanicama, videćete da će oni najverovatnije da kukaju i da eventualno pričaju anegdote. Ali to je TV reportaža, nije dokumentarni film. Šta razlikuje dokumentarni film od TV reportaže? Da i aktere stavite pod znak pitanja, dakle ugao posmatranja, kontekstualizacija... Recimo, današnja mlada generacija ima internet, Fejsbuk... i kroz to i više nego što smo mi imali slušajući muziku sa radio-stanica. Stara mudrost kaže - ono što je zaslužilo da propadne i treba da propadne. Dakle, film o gašenju radio-stanica bi zapravo mogao biti priča o politički organizovanoj akciji propadanja. Pravio sam filmove gde se to vidi. Recimo, “Servo Mihalj“je bio jači od cele privrede Makedonije i Crne Gore, fabrika “Bek“je izvozila za američku vojsku... Dakle, nije propalo zato što nije valjalo, nego zbog loše politike i lošeg spoja politike i kriminalaca koji su mislili da će napraviti nešto bolje. Gledao sam šofera nekog političara koji je došao da kupi “Bek” i prvo što je uradio - rashodovao je mašine, koje su inače bile i upotrebljive i neophodne... Znači, razmišljamo o tome da su radnici i urednici radiostanica ljudi koji su digli ruke od svega, oni slikovito govore o depresiji do koje je došlo u toj populaciji koja više nema nade da se preko sredstava informisanja više išta može uraditi... Radeći jedan svoj film snimao sam ljude koji su radili na rashodovanju vagona, tranžirali ih za staro gvožđe, kompletno sem nekog malog dela. Ispostavilo se da su, uz ostalo, ti mali delovi doneli novom vlasniku milione. Jedan od radnika je rekao “toliko miliona, a moja deca gladuju“, i otišao. Svi su mislili da je negde izašao, da je tu negde... Međutim, on se obesio. Obesio se o mašinu na kojoj je mukotrpno radio po ceo dan puneći gazdi džepove milionima, a svoju decu ostavljajući da gladuju. To su okolnosti, to je kontekst... Za dokumentarni film je važno da nije izmišljotina, netačnost, manipulacija, i isto toliko ugao posmatranja.
Praćen velikom pažnjom prisutnih, Žilnik je naglasio da je najbolji dokumentarni film svih vremena „Čovek sa filmskom kamerom“iz 1925. godine i istakao:
- U dokumentarnosti je najbitniji element - umetnost.