Podanička svest

Kako proleće u Srbiji uzima zamah i kako se letu bližimo, tako po brojnim ambasadama u Beogradu krenu i brojni prijemi. Sa njima i prava tuča srpskih političkih aktera, bitnih i nebitnih, znanih i neznanih, ko će doći do pozivnice ne bi li se našao na tako „bitnom“mestu da stisne ruku nekom od njegovih ekselencija. Da budemo iskreni, „tuča“se ne događa kada vas pozove neka mala država, na svetskom nivou bez nekog preteranog uticaja. Tada neretko ne možemo ni da skupimo dovoljan broj ljudi da se na prijemu pojavi. Ali, ako vas pozove američka ambasada ili britanska, e tada nastaje lomljava. Slično je i sa Nemcima i Francuzima. Kod Rusa nije problem, jer oni zovu gotovo svakog, pa do pozivnice i nije teško doći. Širokogrudi su. Međutim, Amerikanci i Britanci svoje pozive limitiraju na one koje procene da su sto odsto njihovi ili ako su od izrazitog društvenog uticaja. Pozivi na prijem u njihove ambasade su na neki način postali stvar prestiža naše lažne i podaničke elite. Nikada nisam mogao da razumem tu želju, taj odvratni poriv, da budeš podanik. Da se razumemo, nemam ništa protiv odlaska u pomenute ambasade, jer to smatram odrazom pristojnosti da se ispoštuje domaćin. Međutim, najvećim delom oni koji dođu do tih pozivnica na te prijeme idu kako bi ih neko uočio da su se pozdravili sa njegovom ekselencijom ili kako bi pojedincima iz ambasade na samom prijemu u četiri oka rekli koliko su spremni da budu servilni ne bi li ih ovi uzeli u razmatranje i omogućili im određene benefite. Dugo godina unazad, pa i danas, tapšanje po ramenima američkog ili britanskog ambasadora značilo je prođu za mnogo toga u srpskom društvu. Uvek bi se šapatom u našim institucijama govorilo - ej, ne zameraj se njemu, njega guraju Amerikanci, on je dobar sa ambasadorom. Lojalnost se dokazivala najprimitivnijom servilnošću. Recimo, ubace te u srpski finansijski sektor koji po zadatku dotični podanik, pod izgovorom da čini sjajnu ekonomsku stvar za Srbiju, sravni sa zemljom. Za uzvrat, on dobije mogućnost uzdizanja sopstvenog privatnog biznisa kada ode sa državne funkcije. Tako je to godinama bila praksa. Uostalom, pogledajte gde danas i za koga rade naši ekonomski „usrećitelji“i sve će vam biti jasno.

Ključni problem je što se virus podaništva kod nas širi bez namere da se od njega lečimo. Naprotiv, uvidevši prednosti na ličnom planu od beskrajne servilnosti, svako ko uđe u politiku prvo što cilja je da se domogne nekog od prijema u ambasade. Za rukovanje sa američkim ambasadorom nemali broj naših političara bi prodao oca i majku. Parodija iz „Bele lađe“kada Šojić pokušava da se domogne naklonosti „njegove esencije“uopšte nije parodija. Ona je u velikoj meri surova realnost. Otuda se i javlja zebnja kako bi se naša lažna elita, koja dominira i hara srpskim društvom, ponela u odsutnim momentima ukoliko dođe do situacije biti ili ne biti za Kosovo i Metohiju. Da li bi oni koji imaju toliki uticaj u srpskom društvu bili spremni da interes države stave ispred svojih karijera? Nema šanse. Nije zgoreg podsetiti se da je baš Aleksandar Vučić pred potpisivanje Briselskog sporazuma naglašavao da je unutar delegacije imao ljude koji su bili spremni sve da potpišu, pa i njega da ubeđuju da prihvati prvobitno ponuđene uslove koji su bili skandalozni, samo iz razloga jer su bili uplašeni za svoje političke karijere. Nisu li mu tada govorili - ej, pa ti si gotov, zašto im se zameraš?

Lično, svakog ambasadora poštujem. On je naš gost, a mi Srbi jesmo dobri domaćini. Ipak, taj gost nema prava da komentariše našu političku zbilju, niti da se meša u kadriranje, a to konstantno rade. Posebno su pojedini odvratni u svojim licemernim izjavama vezanim za zbivanja na Kosovu i Metohiji. Gotovo redovno koriste priliku da nas dodatno ponize i da nam pokažu da su oni ovde bezmalo okupacioni namesnici. E, to je ono što mi se posebno gadi, no mnogo više od njihovog ponašanja gade mi se oni koji su spremni da svoju političku karijeru grade preko podrške takvih ambasadora. Nažalost, Srbija takvih ima koliko hoćete.

Virus podaništva kod nas se širi bez namere da se od njega lečimo