Nismo spremni zaviši civilizacijski oblik

Nama je potrebno ozbiljno školstvo i elementarna sigurnost koja treba da potraje nekoliko decenija, da bi zajednica uspela da stvori i oblikuje sledeći viši civilizacijski oblik svog potomstva, kaže književnica Milena Marković.

Sutra uveče je u Ateljeu 212 premijera predstave „Pet života pretužnog Milutina“, koju je po novom delu Milene Marković režirala Aleksandra Milavić Dejvis.

Glavni junak putuje kroz vreme, od Turaka do našeg doba, koloplet njegove sudbine obeležavaju i groteska i drama, a upitana s kojim osećanjem i očekivanjima ide u susret premijeri, čuvena dramska spisateljica, scenaristkinja i pesnik Milena Marković napominje: „U ovoj predstavi su rediteljka i glumci pokazali izuzetne scenske veštine, mislim da to nije dugo viđeno. I ja se zbog svega toga osećam kao da počinje nešto novo.“

Igra mlada podela..?

- Ovo je prva moja predstava posle „Šina”, u kojoj igra potpuno mlada podela. Tada to nisam osećala kao nešto uzbudljivo, pošto sam i ja bila mlada kao i oni, i ja sam počinjala svoju karijeru, u strahu i uzbuđenju, tako da nisam osetila njihovu radost i žar, mislila sam samo šta će biti sa mnom i sa mojim tekstom. Sada sam osetila njihovu radost i žar, oni su neodoljivi, čarobni...

Atelje je od vas naručio komad, a šta je bila vaša osnovna inspiracija, motiv, koja je ključna nit?

- Pokušavala sam da pišem klasičnu komediju koju bih volela da gledam, ali to nije ono što ja treba da radim za pozorište. Mogu da napišem takav scenario, mogu da napišem takvu seriju, u pozorištu ja treba da radim ono što je moje. I onda sam se setila velikih Rusa koji su me uzeli još u detinjstvu, Bulgakova, Grina, Andrejeva, Gogolja, setila sam se Nemaca Bihnera, Hofmana, setila sam se otrovnih zanosnih Šekspirovih pastorala koje su lice i naličje sveta kome je on hteo da pokaže određene istine, plemenite i mračne i setila sam se pesama pod vešalima koje je u Parizu spevao Vijon koga sam uzela da čitam vrlo mlada i odlučila sam se za grotesku. Ključna nit je košmarna i ponorna i kao i snovi, ona je na ivici prihvatljivog, ume da iznenadi i zastraši, a divno je prosta.

Neobičan naslov („Pet života pretužnog Milutina“) inspiriše na niz pitanja od toga šta znači biti pretužan u vremenu poput našeg gde je iskrenost emocija duboko na margini pa do toga da li je pet života nagrada ili kazna?

- Pretužni Milutin je epitet, moja posveta određenim omiljenim piscima i pesnicima kasnog srednjeg veka i renesanse, sam Milutin uopšte nije stigao do toga u svojim životima, on je primaran, instinktivan, sklon zabludama i uvek živi u neko burno vreme. Pet života je sigurno nagrada, život je nagrada. Za te zablude koje Milutin ima ne stiže njega nikakva kazna, on se jednostavno ne razvija, uvek ostaje isti. Iskrenost? Mislim da je u današnje vreme lažna profilisana iskrenost bazirana na populističkoj psihologiji previše zastupljena u umetnosti. Ovo je jedan čisti tekst koji slavi samu igru. Emocije su pomešane. Biće tu zbunjenosti, straha, gađenja i smeha sa zadrškom.

Vaš junak putuje kroz vreme. Čime se rukovodi, da li vreme i okolnosti oblikuju njega ili on njih?

- Kulturnoistorijski konteksti su naznačeni kao prostor za igru i vrlo spretno se koriste u raznim oblicima, od scene do scene. Nekada je potresno, nekada je mračno, nekada je veselo, u svakom slučaju vrlo je zabavno. Milutin se u određenom pogledu uopšte ne menja, čak nema ni veliku sposobnost prilagođavanja. Između ostalog, zbog toga strada. Isto tako, Milutin stvari posmatra iz svoje uske perspektive i ne vezuje se za prošlost, ne uči iz nje. Ali, Milutin je žilav i opstaće. Videćemo šta će biti sa njim. Nek publika razmišlja o tome.

A u čemu živimo mi? Šta nas i kako oblikuje ili šta i kako oblikujemo mi?

- Oblikovanje ne postoji. Treba da postoji ozbiljno školstvo i elementarna sigurnost koja treba da potraje nekoliko decenija da bi zajednica uspela da stvori i oblikuje sledeći viši civilizacijski oblik svog potomstva. Da sada neka ličnost nešto oblikuje na javnoj sceni, to ne postoji. Baza, pa nadgradnja, ostalo su prazne priče.

Komad je prožet duhovitošću; duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja na stvari?

- Ukoliko eskapizam posmatramo kao umetnički čin koji na nivou stila i estetike zastupa stanovište da je umetnost, odnosno igra u slučaju pozorišta sama po sebi dovoljna, toga ima u predstavi na nivou izuzetne veštine i ja verujem da će utisak biti, između ostalog, i uživanje u toj veštini. Za to su potrebne određene reference, izuzetna umešnost, talenat i pre svega inteligencija. Ukoliko eskapizam posmatramo žanrovski kao vrstu priče koja mora da se jednostavno ispriča i razreši u svima prepoznatljivom kodu, to nije slučaj sa groteskom. To može biti slučaj sa čistom komedijom ili melodramom koja leči plemenitošću, groteska je opominjuća i zagonetna. Kod nas se taj eskapizam uglavnom razvija kroz nepojmljiv kič, lažne priče, lažni ljudi, lažni odnosi, lažno vreme, lažne kuće, lažne avlije. To ne valja, služi zaglupljivanju.

„BIĆE U PREDSTAVI ZBUNJENOSTI, STRAHA, GAĐENJA I SMEHA SA ZADRŠKOM“