Podela Kosova je dobro, ali zakasnelo rešenje

U rešavanju odnosa sa Kosovom realnost govori da vreme nije najbolji saveznik Srbije, kaže ministar trgovine, telekomunikacija i informacionog društva Rasim Ljajić. Dodaje i da je podela Kosova dobro, ali zakasnelo rešenje.

Razgovor počinjemo temom koja je ovih dana najaktuelnija incidentom sa njegovim poslanikom Mehom Omerovićem. Dve nedelje se nije oglašavao, pitamo ga šta misli o tome.

- Ovo je jedna teška i mučna situacija za sve nas, a posebno za gospodina Omerovića. I mi ne zabijamo glavu u pesak, nego o ovom problemu otvoreno razgovaramo sa Omerovićem. Čitav slučaj ima i ljudsku i političku dimenziju.

Jeste li mu savetovali da podnese ostavku?

- Stranka nije preki sud koji će tako lako doneti neku odluku koja može imati dalekosežne posledice po nečije kako privatne, tako i profesionalne živote. Posebno što nemamo epilog tog incidenta. Svesni smo, sa druge strane, i političke štete koju je incident prouzrokovao i njemu i stranci. Baš zbog te kompleksnosti celog slučaja pažljivo, zajednički tražimo izlaz iz ove situacije. Uostalom, i Omerović je više puta rekao da u nekom nepovoljnom razvoju događaja neće dopustiti da trpi ni stranka ni vladajuća koalicija. Najgore bi bilo da ovo postane dežurna tema koju bi svako mogao da koristi zarad različitih političkih potreba.

Do epiloga, da se vratimo na druge teme. Jedno od važnih državnih pitanja je Kosovo. Gde vidite rešenje?

- Mi smo jedna od retkih stranaka koja je, odmah po otvaranju unutrašnjeg dijaloga, ponudila svoj plan rešavanja kosovskog pitanja. To podrazumeva tri faze ili tri grupe tema oko kojih bi se pregovaralo. Posle bi usledio period implementacije koji bi trajao od tri do pet godina maksimalno, nakon čega bi bila održana međunarodna konferencija o konačnom statusu Kosova. To bi bila neka forma “Dejtona 2”.

Ipak, ovih dana se spominje model dve Nemačke, podela Kosova..

- Podela Kosova je dobro, ali zakasnelo rešenje. Da je neko to ponudio pre 1999. godine, verujem da bi Albanci oberučke to prihvatili. Protiv podele je i dobar deo međunarodne zajednice zbog negativnih implikacija na druge zemlje regiona. A model dve Nemačke je primenljiv u samo jednom segmentu: slažemo se da se ne priznajemo, ali se moramo trpeti i živeti jedni pored drugih. Sve drugo je neprimenljivo jer su i međunarodne okolnosti drugačije.

Deo javnosti je i za to da se rešavanje odnosa sa Prištinom stavi po strani i sačekaju bolje prilike za Srbiju. Greše li zagovornici te ideje?

- Zagovornici zamrznutog konflikta su isti oni koji su priželjkivali pobedu Trampa na američkim izborima, očekujući da će nam Tramp vratiti Kosovo. Tramp je pobedio, ali ne vidim da se promenila američka politika prema Kosovu. Zamrznuti konflikt znači da mi zamrznemo naše evropske integracije, da zamrznemo strane investicije, da zamrznemo unutrašnje reforme i modernizaciju zemlje. Prema tome, to je opcija koja i te kako ima svoju cenu. S druge strane, ona uopšte ne garantuje da će se popraviti naša pregovaračka pozicija u budućnosti. Ona samo donosi jedno populističko očekivanje da bi to moglo da se dogodi, bez ikakvih realnih pokazatelja. A realnost zapravo govori da vreme u ovom slučaju nije najbolji saveznik Srbije. I rekonstrukcija Vlade bi trebalo da bude realnost. Mislite li da će ona pomoći da Vlada radi bolje?

- Da se ja ne bih pravio previše pametan, da vam odmah kažem: niti znam da li će biti rekonstrukcije, niti kada će biti niti ko će biti rekonstruisan, a ko konstituisan.

Da li je u pravu premijerka kad kaže da su nečije sujete prevelike i da neki ministri nisu timski igrači?

- Vlada po pravilu treba da funkcioniše kao fudbalska ekipa, da se podstiče svačija individualnost i kreativnost, ali to mora biti deo timske igre. Možete imati sve Mesije i Ronalde u timu, ali ako nisu podređeni kolektivu, od tog posla neće biti ništa.

Strahujete li da posle rekonstrukcije neće biti mesta za vas u tom kolektivu?

- Bilo bi tragikomično da posle ovolikog iskustva u izvršnoj vlasti kažem da strahujem za svoje mesto. Pre bi se moglo reći da sam umoran, a ne uplašen.

Kad smo kod umora, deo vašeg posla je i privatizacija banja. Dokle se stiglo?

- Već je raspisan javni poziv za prodaju Kuršumlijske banje. Drugo, rade se procene vrednosti i za preostalih 26 banja i priprema se neophodna dokumentacija. Treće, razgovaramo sa potencijalnim investitorima o različitim modelima strateškog ili javno-privatnog partnerstva.

Da li će se samo imovina prodavati ili i izvorišta?

- Izvorišta uopšte nisu predmet prodaje. Ostaju u državnom vlasništvu, a kupcima ili investitorima će biti dati na koncesiono korišćenje na jasno definisan vremenski period.

Malinari su vas optužili da se ne angažujete dovoljno i da ste stali na stranu hladnjačara. Šta kažete u svoju odbranu?

- Nemam potrebe da se branim jer je optužba besmislena. Umesto što svake godine traže krivca u drugom, malinari bi trebalo da se bolje organizuju, da se udruže, formiraju zadruge, naprave svoje hladnjače i tako znatno poprave svoju poziciju na tržištu. Sve drugo je čista demagogija. Mi moramo da se odlučimo da li smo za tržišnu privredu ili dogovornu ekonomiju. Jedno sa drugim ne ide. To vam je kao drveno železo. Posao države je da stvori fer i jednake uslove za sve učesnike na tržištu, da spreči svaku vrstu monopola, da podstiče konkurenciju, da kroz subvencije pomogne poljoprivredne proizvođače. Nije posao države da određuje koja je cena malina, jabuka, ili bilo kog drugog proizvoda. Svako u tržišnoj privredi preuzima rizik svog biznisa ili proizvodnje.

O aktuelnom problemu otvoreno razgovaramo sa Mehom Omerovićem