Kolarov, naš putokaz
su kljucnuli tri boda protiv „tikosa“na Kosmos Areni u Samari i doneli nam beskrajnu radost. Srbija pobedila na premijeri na Svetskom prvenstvu, kako to gordo zvuči.
U inat svima, pogotovo domaćim kritičarima. I kada pobeđujemo, imamo petu kolonu među navijačima. To zapravo i nisu navijači, već mahom kompleksaši i neostvarene ličnosti niskog stepena inteligencije, koji pobedi Srbije, njihove Srbije, u zube gledaju. No, dosta o promašenim životima.
U gradu raketa, Srbija se vinula u orbitu. Prelep je osećaj biti makar na tribinama svedok našeg trijumfa od tri koraka na Mundijalu. Domaćin je učinio mnogo da se srpski navijači osećaju kao kod kuće. Navijale su baćuške zajedno sa našim ljudima koji su stigli u Rusiju sa svih strana sveta. Iz Australije, Kanade, Amerike, Švedske, Nemačke, Južnoafričke republike... Iz našeg Ćićevca, Valjeva, Trstenika, Beograda. Iz Trebinja, Bileće, Bijeljine, Banjaluke.
Svi oni moći će da pričaju deci i unucima kako je golman Kostarike i madridskog Reala pogledom po nebu tražio svetla Vostoka posle bolida kojeg je ispalio Aleksandar Kolarov. Mreža gola Kostarike osećala se potom na paljevinu.
I nije samo to viđeno. Već i hrabrost i htenje. Listom. Kao u puku vojske pred sudnji čin.
#
Pamtićemo kako su se lavovski borili, za narod, državu, grb i dres koji nose
To je ono što pravi razliku, to su naših 11 kaplara. Stojković kao brana “Tri klisure” na Jangcekjangu. Ivanović rekorderski, Milenković kao nova nada, Tošić ubica nasmejanog lica, Kolarov teška haubica. Matić i Milivojević u epizodi “ovde nećeš proći”, Dušan “biciklica” Tadić, Ljajić majstor koji se čeka, Mitrović kao Torov čekić Fjolnir. Sve zajedno - tim! Jedno telo, a 11 hrabrih srca.
Već se čuje melodija Vilijama Tela. Švajcarci su sledeći rival. Sat, čokolada i sir, protiv opanka, šljivovice i ajvara. “Ekipa” ili “orlovi”, Petković ili Krstajić. Behrami, Džaka, Džemaili, Šaćiri ili Matić, Ivanović, Tadić, Mitrović... Ma, zna se!