Prijemni ispit
Prijemni ispit položili su sledeći kandidati - i ovde, potom, može doći spisak fudbalera reprezentacije Srbije, a na početku, dabome, ima stajati ime selektorovo. Nisu svi položili s istim uspehom, a nisu svi ni polagali isti prijemni. Ali su svi prošli, i sad su spremni za svoj prvi kolokvijum.
Krstajić Mladen, kandidat za selektora, sad je to i postao: četvorica pozadi behu mu taman onoliko fokusirana na zajednički zadatak koliko je bilo neophodno. Jedared su popustili, ali protivnik nije znao šta bi s tim, i sam iznenađen mogućnošću da učini štogod u našem šesnaestercu. Najmlađi u toj liniji počinio je samo jednu grešku, koju je odmah, i pribrano i vešto, ispravio. Prijemni položen summa cum laude. Tošić, pak, i bukvalno je turao glavu gde drugi turaše nogu. U selektorovoj zamisli da se ide na preskakanje mrsidbe po sredini s obzirom na visinu i snagu dvojice sasvim napred, Tošić je ponešto i probao dugim loptama, a možda je moglo i bez toga, baš kao što je i Bane dva puta pustio nozi na volju, pa je lopta otišla u nigdinu - dešava se i mlađima i jačim tehničarima, nije strašno. Ali je nepotrebno.
Sredinu ćemo, načas, preskočiti. Uostalom, preskakali smo je i tokom utakmice. Hibridna formacija, u kojoj se igra i sa pravom i sa lažnom devetkom, Sergejem, dakako, beše zanimljiva, a da je prava devetka od dve apsolutne šanse pogodila bar jednu, selektor bi na prijemnom ispitu imao položeno s bankom. Onom koju nemamo. Nevolja s centraforima sidrašima jest u tome što nemaju luksuz većeg broja promašaja: u procentima, pedeset posto ima biti realizovano. Na svom prijemnom na svetskim prvenstvima, a računajmo da mu ovo neće biti jedino, Mitrović se provukao, i to više učešćem i srčanošću, te učešćem u događanjima koji su prethodili golu, nego onim što mu je osnovni posao.
Pre nego što se opet zaputimo napred, tamo
kud se upućivala naša lažna devetka, vratimo se u sredinu. Milivojević i Matić, a potonji naročito u prvom delu ispita, držali su se odveć pritajeno i ne osobito nadahnuto. Matić se posle naljutio na samog sebe, zaigrao i za pojas zadevao, pa (se) i preigrao što mu senegalski sudija nije uzeo za zlo kod obračuna s klupom protivnika. A mogao je. Sudija beše tačno ono što jesu afričke sudije na svetskim prvenstvima, nepouzdan, a grehota što Sergejeve poluškarice nisu bile gol ujedno je i sreća za Senegalca čiji desni mahač nije bio dovoljno miran da bi video kako ofsajda nema - onda kad ga nema.
Muslin je odbranom s trojicom ispred golmana pokušavao rešiti večiti naš rebus potrebe za igrom kao spletom finih radova na sredini terena i objektivne činjenice da velemajstora u tom delu baš i nemamo, više je reč o majstorskim kandidatima sklonim polutačnim pasovima, a ti su najgori. Pasovi, ne kandidati. Krstajić se vratio logici stvari, ali neminovno mora imati dva defanzivna srednja - i tu, opet, nema prostora za pravljenje viška napred, kad se, već, igra s klasičnim centraforom koji mora računati na bokove i njihove centaršuteve. Tu je Tadić imao pristojnih radova, ali je imao uvek i jedan ozbiljan višak - višak dodira s loptom, višak predvidivih lažnjaka. Ljajić, pak, na drugoj strani nije bio u prirodnom položaju. No, to mu je sudbina: Ljajić nigde nije sasvim u prirodnom položaju, njemu bi najbolje odgovarala sloboda kretanja, a tu mu niko, pa ni Krstajić, ne može dati. Razlog je prost: za slobodu je neophodno velemajstorstvo, majstorluk nije dostatan. U ovakvoj postavci stvari, možda bi poziciju devetke bolje opsluživao Prijović. Ne znamo, i nećemo ni saznati: Prijović nije kod Krstajića imao dovoljno časova vežbanja da bi na prijemnom ispitu, kolokvijumu i završnom ispitu prve, nadati se - ne i jedine faze, imao više minuta od onoliko koliko ih ima. Sad se, između ostalog, pokazuje sav besmisao one utakmice protiv Čilea.
Sergej Milinković Savić, momak zbog kojeg su se
ispomerale neke planine, takođe je položio svoj prijemni, umalo s najvišom ocenom. Igrajući u isti mah i poslovođu i lažnu devetku - što, uzgred, može protiv Kostarike, ali ne deluje da će biti izvodljivo protiv Švajcarske i Brazila, odbrambeno odgovoran, iskuliran taman koliko treba da to ne pređe u nonšalanciju - što se, recimo, Brazilu obilo o glavu bio je gde je imalo biti. Od tri pogrešna pasa, jedan je bio opasan, dva su samo završila na đubrištu naših dugih lopti, zajedno sa onim Tošićevim i Banetovim.
I ovo poslednje, možda, najveći je problem naše
igre: s dvojicom isuviše povučenih zadnjih veznih, sa trojicom isuviše udaljenih ofanzivnih, s tom rupom u sredini, sa sidrašem-cenatrforom, s polupreciznim mislima i dugim loptama iz zadnje linje, mi, naprosto, trošimo previše lopti u prazno. Hoće li se postavka menjati za sledeće utakmice i u kojoj meri? Je li dobro postavljati igru prema svakom protivniku ili bi valjalo imati svoju, sa uzbudljivim varijacijama?