Sport i pedagogija
Sportsko navijanje postalo je prošle nedelje prvorazredno državno i političko pitanje. Ono što je nekad bila privatna stvar i pitanje ličnih afiniteta, sada je javna tema oko koje se lome koplja i vrši prebrojavanje. Kada je Vučić javno rekao za koga će da navija u meču Hrvatska - Rusija, bila je to rukavica u lice lidera (opozicije), pa su neki od njih utrčali u proces diferencijacije objašnjavajući da se oni koji iskreno žele „mir u regionu“prepoznaju po tome što navijaju za Hrvatsku. Stvar se ponovila i pred utakmicu Hrvatska - Engleska. Neki (moja malenkost, npr.) tvrdili su da ako je navijanje za Hrvatsku odlika onih koji žele mir u regionu, onda za Englesku (potom za Francusku) navijaju oni koji žele mir u svetu. Logika je potpuno ista i podjednako apsurdna.
Novak Đoković, ni kriv ni dužan, nesvestan našeg dnevnopolitičkog ćeranja, umešao se u čorbu rekavši da će navijati za Hrvate. Zbog toga je jedan poslanik SNS reagovao neumesno i uvredljivo po Đokovića. Inače, Novak, kad ga je prilikom dodele trofeja na nekom od američkih turnira neko greškom nazvao Hrvatom, ležerno je odgovorio da je Srbin, ali da je to „u suštini sve isto“. Đilas je neprimereni gest člana Vučićeve stranke iskoristio da Vučiću kaže: „Sram vas bilo. Isti ste.“Naravno, Vučić je incident ispeglao i distancirao od stava stranačkog kolege, rekavši za sebe da je Đokovićev najveći navijač. Sad bi Đilas trebalo da razume da je legitimizovao stav po kome će i on, na isti način, biti odgovoran za sve što ubuduće urade ili kažu Vuk Jeremić, Boško iz Dveri, nesuvisla osoba iz sindikata i ostali. Kad pogledate šovinistički, rasistički, homofobni i ksenofobni potencijal koji u sebi nosi buduće opoziciono udruženje, to je sila od koje bi pametan pobegao glavom bez obzira ili bi unapred štitio sebe tvrdnjom da je u demokratskom sistemu svako odgovoran za svoje reči i da kolektivne odgovornosti nema.
Ne smemo zaboraviti Milojka Pantića. On se u nedelju žalio kako je satanizovan („isto kao Đoković“) zbog toga što je „navijao za Hrvate“. Neće biti baš da je tako. Naime, Đoković je rekao za koga navija, ali njemu (kao jednoj inteligentnoj i pristojnoj osobi) na pamet nije pala ideja da uvredljivim epitetima obeleži sve one koji navijaju za nekog drugog nazivajući navijače Hrvatske „građanskom Srbijom“, a navijače Rusije (ili Francuske) „klerofašistima“. Milojko je čitav navijački kalambur učinio dodatno komičnim jer se desilo da u finalu Svetskog prvenstva „klerofašisti“navijaju za Marseljezu, a „građanska Srbija“za Tompsonovu Bojnu Čavoglave. Jer to je i izvor svega zla. Naime, navijačka tarapana začeta je i dešavala se u određenom kontekstu koji je činilo to što su hrvatski fudbaleri svoje pobede proslavljali pevajući Tompsonove zloglasne hitove (o čemu su svedočili snimci iz svlačionice koji su preplavili društvene mreže). Potom se pojavio i oficijelni spot Hrvatske vojske kao podrška „vatrenima“u kome se između ostalog kaže: „Krila Oluje za nogometnu Oluju…“
Kakve veze ima Svetsko prvenstvo u fudbalu sa etničkim čišćenjem prouzrokovanim Olujom? To nije jasno nikome osim onih koji tvrde kako Hrvatska patološki mrzi Srbe. Bilo to tačno ili ne, ovakvi gestovi nisu dobrosusedski, a ni korektni. Najmanje su sportski.
Na sve ovo naslonio se Naser Orić rekavši: „Sljedeći rat će se desiti malo brže nego što smo ga mi dočekali.“No, strašnija stvar od najave novog rata jeste to što je neosuđeni ratni zločinac ovo izgovorio u okviru svog predavanja na Islamskom pedagoškom fakultetu u Zenici. O neobičnoj je pedagogiji reč.
Kakve veze ima Svetsko prvenstvo u fudbalu sa etničkim čišćenjem, to nije jasno nikome