Žao mi je što nisam snimao sa Kusturicom

Radetu Šerbedžiji je Festival evropskog filma Palić dodelio nagradu za izuzetan doprinos evropskom filmu “Aleksandar Lifka”. Proslavljeni glumac je sa Letnje pozornice poručio publici da čuvaju festival kao što su nekada čuvali KPGT, Ljubišu Ristića i sve

sreće u životu da sam radio sa fantastičnim režiserima. Mogu se smatrati glumcem Žike Pavlovića. Snimao sam sa Makavejevim i drugim velikim režiserima, Markovićem, Zafranovićem i hiljadu njih. Žao mi je što nikada nisam snimao sa Kusturicom. Njega zaista užasno poštujem. Mislim da je fantastičan režiser i da će on napraviti još neke lude filmove. I u svetu sam radio sa poznatim režiserima, Istvudom, Rosijem, a u teatru sa našim Ristićem i drugim divnim režiserima. Ali, možda sam najviše pripadao estetici Živojina Pavlovića i bio sam zadivljen njom - kaže Rade Šerbedžija.

Šerbedžija ističe da mu mnogo znači što se našao u društvu posebnih umet- nika, dobitnika “Lifke”.

- Posebno mi je drago da je prvu nagradu “Lifka” dobila Milena Dravić, koja je sami film. Oči Milene Dravić su jugoslovenski film. Posebno sam ovde uzbuđen jer je Subotica za mene najznačajniji grad. U njoj sam, kao prvo, kao čovek koji se bavi umetnošću, dosegao vrhunac u sazrevanju glumačke ličnosti i bio dio jednog božanstvenog teatra. Ali, to nije samo zasluga Ljubiše Ristića, koji je genije, i svih nas koji smo ga sledili. To je zasluga i ovoga grada. Publika je bila fantastična. Bila je deo tog pokreta, stvaranja nove energije. Drugi razlog je, oprostite, privatan. U ovom gradu sam upoznao moju Lenku. Ona je bila mlada rediteljka, ja se baš rastavio pre dve godine, i tako smo započeli našu priču. Sa njom imam troje dece i čitav život koji sam dobio sa njom i koji mi se događa je nešto značajno - kaže poznati glumac.

Šerbedžija sebe ne smatra filmskim rediteljem, jer “kada je režirao ’Oslobođenje Skoplja’ nije mogao da pronađe svoj kadar, blokirao je”. Na pitanje koji Šekspirov komad bi voleo da vidi na filmskom platnu, kaže da bi svaki bio savršeno filmsko delo.

- Nisam stručnjak za film kao režiser, ali kao čovek koji pripada filmu i kazalištu, mislim da se od svakog Šeksirovog dela može napraviti savršen film. Najsavršeniji. Treba samo pametan režiser, da napravi sjajnu dramaturgiju, sjajan skript, da izbaci mnogo stvari, da se ne govore reči i reči, već suština. Zamislite kakav film može biti “San letnje noći”. Moja Lenka je želela da napravi predstavu “San letnje noći” na Brionima gde četvoro mladih pod maskama igraju Milena Dravić, Milena Zupančić, Ratko Polič i ja. U jed- nom trenutku kada skinu maske vide se stari ljudi, a trče kao mladići i ljube se. Eto, fantastična filmska priča - kaže Šerbedžija.

Domaćinima 25. FEF-a i novinarima na Paliću Šerbedžija je rekao da ga je „Paja Vujisić zarazio da ne gleda svoje filmove“.

- I Žika Pavlović mi je rekao da nije dobro da gledam materijale i ja nikada ne gledam ono što snimam. Čovek kada sebe gleda, budala uživa, pametan čovek se stidi, jer svi o sebi mislimo nešto drugačije i kada se vidiš na ekranu misliš da nije to to. Zato od mladosti uopšte ne gledam filmove. Ali zato Žika Pavlović, i moji prijatelji Goran Marković, Makavejev znaju za tu moju falinku i kažu ovaj film moraš gledati. Ne gledam puno ni teatar. Više volim život. Više volim živeti pravi život, igrati pravi nogomet, družiti se, lumpovati, volim kafane, volim ljude, volim svašta, volim jednostavno život. A film se dogodi, uslika se - poručuje Šerbedžija.

Poznati glumac se prisetio zlatnog doba jugoslovenskog filma i kako je otišao u svet. Priznaje da mnogo toga nije trebalo da snimi.

- Koliko smo samo toga snimili, Dragan i ja, Pajo Vuisić i drugi koji smo išli iz filma u film. Mi smo to radili kao u tvornici, a bili smo samo malkice bolje plaćeni, s tim što smo više trošili po kafanama. Tako da je naša pozicija zvezda bila vrlo zanimljiva i smešna. U tom smislu smo snimili mnogo stvari koje nismo trebali snimiti. Znam toliko mnogo filmova koje nisam trebao snimiti i žao mi je što sam ih snimao. Jedini čovek koji je imao disciplinu, ali nije to ni disciplina, već su agenti kreirali njegov ritam snimanja, to je Bekim Fehmiu. Kada sam posle otišao u svet, iako sam odmah dobio dva velika filma, bio sam u situaciji da sam morao snimiti neke filmove koje nije trebalo. Bila je situacija da nisam bio u toj poziciji da odbijem filmove. To mi je žao, iako nije bilo toga puno, na sreću.

Rade Šerbedžija u mladosti nije sanjao, niti se zanosio da će postati glumac.

- Moja strast se delila između profesionalnog nogometa i da studiram književnost. Nisam sebi hteo priznati da bih hteo biti pisac jer se to ne može planirati. Pisac ili postaneš ili ne postaneš. Ne postoji pisac po zanimanju. Zanimalo me da budem profesor književnosti, da se bavim vrhunskim novinarstvom, nečim što je u vezi pisanja. I to se pokazalo tako što sam štampao četiri knjige poezije i dve knjige proze. Moje snažne strasti su nogomet, tenis, ribolov i kafana - kaže Šerbedžija.

Ne misli da je jedino njegovo vreme jedino pravo vreme. Mnogo veruje da i danas postoje Kjubrici i Žike Pavlovići. Ali, ukazuje “na jednu đavolju stvar”.

- Današnji život je toliko istraumiziran i izraubovan, da mi kao ljudi sebe ne vidimo. Osećate li da vam se čini kako vreme prebrzo prolazi. Odjednom vidiš danas, otišlo danas. To nije čudno, jer je to sve skupa slika našeg života. Divim se našim telima i mozgovima kako se uopšte snalazimo u bombardovanju zvukovima koji su neprirodni, koji su užasni. Onda informacija. Potresi i katastrofe i u pet minuta ti doživljavaš stresove. To je zapravo užasno opasno. I zato ima toliko bolesti, rakova. Naš organizam ne može to više da otrpi. I zato će prestati da se grade bioskopske sale - zaključuje.

Dok poredi evropski i holivudski film, Rade Šerbedžija kaže da je evropski film u poslednje vreme ozbiljniji, dok je američki sam sebe pojeo.

- Bilo je vreme kada je američki film bio fantastičan i moćan. Zadnjih zadnjih deset godina propada. Svi rade na televiziji, a televizija sve pojede. To nije samo moje mišljenje. Družim se sa velikim, svetskim režiserima i oni upravo to govore. Ima u tome neki lagodan način života, pogledate film na mobitelu dok šetate, nema više svečanosti gledanja i to je jako tužno. Jedino su festivali mesta gde se filmovi gledaju sa pravim dignitetom na velikom platnu.