Trijumf činovničkog fudbala

Postoje dve osnovne filosofije fudbala, obe beskrajno jednostavne, no, u isti mah, obe mnogostruko višeznačne. Jedna, ona Krojfova, oličena u slavnoj misli da „ako mi imamo loptu, oni ne mogu dati gol“, usmerena je na igru, na njeno neprestano samoobnavljanje, na uzajamnost u izvrsnosti, nadopunjavanju, nadgrađivanju, na stalni razvoj, na – konačno – davanje golova. Jer to je smisao igre.

Druga, nazovimo je ovde, uslovno i za ovu priliku, morinjovska – iako, zapravo, taj pridev ovde služi samo kao radni naziv – može se iskazati kao sledeća misao: ako oni imaju loptu, mi ne možemo pogrešiti. Cilj takve postavke stvari jeste smanjivanje broja mogućih grešaka – teniseri bi rekli „neiznuđenih“, mada su i one iznuđene predmet stalne pažnje u tom načinu mišljenja. Krajnji ishod te filosofije je – ne primiti gol.

Napred rečeno svakako ne znači da je, prema prvoj ideji, potrebno zanemarivati odbranu i sve dati na napad; dapače – oni koji žele biti većinski vlasnici vremena provedenog s loptom upravo tako brane svoj gol, samo što je logika stvari takva da misao uvek goni napred, ka protivnikovom polju igre. S druge strane, zastupnici druge misli nisu oni koji igraju bunker; i oni hoće dati gol, samo što misle da to treba učiniti s manje utroška vremena usmerenog na osvajanje prostora za igru.

Posve su neosporna i neosporiva oba pristupa igri. Ali, ovaj drugi neminovno uvodi u njen duh – duh činovničkog poimanja sveta. I to je, takođe, posve legitimno. Nevolja je, međutim, što je, uglavnom i najčešće – ružno. Ovde se, ponoviću, ne misli na ružnu i destruktivnu igru u klasičnom bunkeru, nešto poput onog što su igrali Rusi protiv Španaca, ubijanje svake lepote u njenom začetku. Ne misli se ni na klasičnu „italijansku“igru, ona, uostalom, podrazumeva posed lopte, baš kao i uživanje i radost u odbranjenim protivničkim napadima. Misli se na ono što su na prvenstvu koje su netom osvojili – igrali Francuzi. Oni nisu ubijali protivnikovu igru. Nego svoju. Ne stremeći majstorstvu, igrali su činovnički fudbal. I to je, reći ću treći put, sasvim u redu. Ako vam se tako sviđa.

Meni se, recimo, nimalo ne sviđa. Biti činovnikom, a ne umetnikom svoje igre, pa i svoje reprezentacije, obuzdavati poriv ka majstorstvu, igrati na ukidanje greške, a ne na stvaranje prilika, raditi samo u vremenu, a ne i u prostoru – nije lepo, nije dobro, nije etički ispravno, a nije ni higijenski. A tek što je bez veze za gledanje. Ako ima onih koji uživaju u takvoj igri, bujrum. Ali, budimo iskreni – da nije finale Svetskog prvenstva u Rusiji dve hiljade osamnaeste igrala Hrvatska, nešto bi se s loptom igralo na stadionu „Lužnjiki“, pred osamdeset hiljada gledalaca i milijardu, dve okolo – ali to svakako ne bi bio fudbal. A ni nogomet.

Ako su to, dakle, prvaci sveta, onda ok. Neka tako bude. Ali, u tri trenutka majstorstva koja su pokazali – a to su jedna golmanova odbrana i dva šuta prema golu – ne nahodi se ništa što bi doprinelo fudbalu kao igri, kao umetnosti, kao filosofiji. Hrvatska, na drugoj strani, velemajstorstvom Modrića i Rakitića, ali i Brozovića i Perišića, baš kao i pameću i darom Dalića, spremnošću na igru do kraja svih ostalih, od Subašića do, dakako, Mandžukića, prikazala je ono što fudbal jeste – igra, a ne rad, umetnost, a ne proizvodnja, duhovna, a ne (samo) telesna stvar.

Uostalom, da nisu igrali fudbal, ne bi bilo ni tih nekoliko kobnih grešaka. Tu više mislim na nepotreban Brozovićev faul – koji mu, uzgred, ne bi bio dosuđen u, recimo, Premijeršipu, nego na Mandžukićev slučajni dodir temena s loptom. Baš kao što ni Perišiću, kog je lopta pogodila u ruku, a on je onda napravio trzaj, kao da stresa stršljena sa kože, ne bi bio suđen penal – pa možda ni na ovom, uzgred budi rečeno: katastrofalno suđenom prvenstvu, na kojem se za isti „zločin“i „streljalo“i bivalo pomilovanim – da je, kao što nije, utakmicu sudio neki ozbiljan sudija, a ne argentinski maneken autoriteta što je tek još jedna Fifina politikantska pizdarija.

Treći i četvrti gol posledica su razumljive frustracije: igraš, i to odlično, a neko drugi ima prednost i daje golove; bolji si, a protivnik vodi; igraš fudbal, a onaj drugi pokušava da ne pogreši. Hrvatska je igrala vrhunski fudbal, a uz Brazil, i najlepši na prvenstvu.

Znači li ovo da Francuzi nisu zaslužili titulu? Ni govora. Jesu. U tome i jeste sva nevolja.

Francuzi nisu ubijali protivnikovu igru. Nego svoju. Ne stremeći majstorstvu, igrali su činovnički fudbal. I to je, reći ću treći put, sasvim u redu. Ako vam se tako sviđa.