Miljko, sine moj...

„Ostavio si i ostavljaš mnogo svom narodu - i svojoj Srbiji... A šta je tebi i koliko Srbija dala? Koliko i kako ti je vratila? Svaki ljudski stvor ima pravo na radost rođenja i na dostojanstvo smrti. Pravo na trenutak kada posle časnog života odlazi na večni put. Da pored njegove postelje i odra budu njegovi najmiliji. Njegova deca, sinovi i kćeri. Čime si ti zaslužio da tebi to pravo bude uskraćeno? Valjda će neko biti dovoljno učtiv i kuražan da odgovori? U ime pravde i u ime Boga.“

Nije previše umesno citirati samog sebe. Ali, igrom sudbine, pod navodnicima su reči koje sam sa knedlom u grlu izgovorio pred više hiljada poštovalaca jednog grandioznog i neprolaznog dela, maja 2016. iznad odra jednog od najvećih srpskih i jugoslovenskih filmskih glumaca. U trenucima bola i osećanja nenadoknadive praznine, pored kovčega velikana u Aleji velikana nije bio neko ko bi po redu i usudu svakog Boga tu morao da bude. Miljko Živojinović. Sin oca Velimira Bate Živojinovića i majke Julijane - Lule Živojinović, brat, otac, advokat, lice sa Interpolovih crvenih poternica, prognanik i optuženik pred srpskim pravosuđem u čuvenoj aferi pod radnim naslovom „stečajna mafija“. Posle 12 godina progona, isleđivanja, iznuda, istraga i suđenja, odgovor koji sam zatražio pred mrtvim velikanom stigao je ovih dana. Pravosnažnom i konačnom odlukom Apelacionog suda, sin neponovljivog Valtera, kome su se divili i dive se milioni ljudi širom sveta, može da dođe na grob svog čestitog oca!? U maratonskom sudskom sporu koji je trajao više od decenije pakla, Miljko Živojinović je oslobođen svih optužbi i proglašen je nevinim… I? Šta sad? Da li je posle 4.380 dana srama, stida, poniženja i ogromne patnje pravda zadovoljena? Bojim se da nije. Bruka i jeres srpskog pravosuđa u slučaju Miljka Živojinovića je toliko velika, da dok je Boga na nebu i ljudi na zemlji neće izbledeti mrlja na savesti srpskog pravosuđa, tužioca, sudija, policajaca i svih ostalih prišipetlji čiji su prsti iz mnoštva manipulativnih interesa bili umešani u skrnavljenje pravde i istine. Uz dužno poštovanje instituciji Apelacionog suda i postupajućim pojedincima sudijama koji su pokazali profesionalnu i ličnu hrabrost, i smogli snagu da za račun celokupnog tužilačkopravosudnog korpusa srpske države obrišu pljuvačku sa lica. Njima svaka čast.

Uzmimo da ne znam ništa o pravu. Međutim, i potpuni diletant poput mene, za regulativno zakonski okvir srpskog pravosuđa, kako za paragrafe tako i za praksu, mora se zapitati: U slučaju Miljka Živojinovića, koji su to zakoni važili pre 12 godina, a koji važe danas? Po kojim zakonima je on okrivljen, a po kojim pre neki dan oslobođen? Da li u pitanju isto zakonodavstvo i ista država? Zar je 12 godina bilo potrebno da se Miljko i drugovi, ili osude ako su krivi ili oslobode ukoliko se utvrdi da su nevini? Hoće li sudije koje su toliko besomučno dugo zloupotrebljavale pravdu i katančili Miljkovo pravo na slobodu i pravično suđenje odgovarati ili ne? Ko će mu i kako nadoknaditi nepojamnu bol, ogromne materijalne i strašne duševne gubitke? Kako će se srpska država oprati pred nevinim Batinim sinom? Hoće li ga sada, kada je zakonsko-pravna procedura okončana, makar telefonom pozvati ministarka pravde Nela Kuburović? Ženu ne poznajem, ali mi deluje veoma pristojno. Hoće li ga primiti Predsednik Srbije ? Hoće li neko, u ime srpske države, čoveku koji se potucao po svetu bežeći od nepravde, kojeg je srpsko pravosuđe tretiralo kao prognanu zver, kome nije bilo dopušteno i pred Bogom uslišeno da dođe na očevo upokojenje stisnuti petlju i reći IZVINI? Čak ako se to i ne desi, Miljko će nastaviti svoj život. Pretrpeo je mnogo, ali je dovoljno mlad da sa svojom porodicom nastavi. Ali, šta će biti sa dušom njegovog čestitog oca? U čijim ušima će odzvanjati njegovi noćni vapaji kada je u samrtničkim danima bolno dozivao svog sina?

Da ga vidi poslednji put...

U slučaju Miljka Živojinovića, koji su to zakoni važili pre 12 godina, a koji važe danas