Geometri sa „Marakane“

Kad su onomad navijači Crvene zvezde na utakmici sa letonskim Spartaksom raširili transparent sa porukom “… ni metar manje”, nakon što su prethodno na crvenobelim kartonima ispisali brojku od 10.908, mora da je najpoznatijeg zvezdaša Aleksandra Vučića odmah zabolela glava, a verovatno je parafrazirao Cezara, malo modifikujući junake savremene srpske tragikomedije: „Zar i vi, braćo Delije?“. Ona brojka se odnosila na površinu Kosova i Metohije u kvadratnim kilometrima, a onaj verbalni deo poruke na tvrdnje kosovskih vlasti kako neće dati ni metar Kosova. I sve bi to bilo u redu da svemu nije prethodila rečenica našeg glavnog pregovarača, koji je negde rekao da bi bio uspeh i da povratimo i metar Kosova. I tu dolazimo do zapleta Vučićeve drame, jer ostaje sumnja da se „geometri“sa Zvezdinog severa nisu obraćali samo Tačiju, Haradinaju i Veseljiju već, malkice, i svom bivšem kolegi sa tribina. Da je tako i učitano, govori detalj kako su ubrzo pomenuti transparenti, uz asistenciju policije, sklonjeni sa tribina, a neće biti da je razlog bio samo bojazan od Fifine kazne. Naime, Vučić se u vrlo uspešnom anesteziranju srpskog javnog mnjenja kako bi ono što bezbolnije prihvatilo „konačno rešenje“kosovskog problema, sada susreo sa neočekivanim i nezgodnim protivnikom, i to iz sopstvenog tabora, koji se baš i ne da preparirati gledanjem njegovih gostovanja na hepičastim televizijama. A tek što ti svati ne vole da čitaju! Papir koji su poslednji put držali u rukama bila je ulaznica. Dakle, Vučić će lako na kraj izaći sa intelektualcima, većinu medija je već uštrojio po svojoj meri, i oni će sutra lako onaj osvojeni metar Kosova pretvoriti u kvadratne kilometre; o opoziciji da ne pričamo - najveći deo nje ni sam nije načisto da li Kosovo treba braniti ili ga treba predati. Međutim, stadionsko „javno mnjenje“zna biti nepredvidljivo, čak i kad je obučeno u iste dresove kao onaj kome se obraćaju. Vučić to odlično zna, kako iz svog navijačkog, tako i iz političkog iskustva, i zato strahuje. Da se Pokret slobodnih građana kolektivno učlani u Dveri, a onda svi zajedno uđu u DS, Vučić se ne bi uzbudio, ali kad se radi o navijačima, ma koliko bili kontrolisani i stavljeni u funkciju, nije siguran na koji način da postupi. Suprotstavljanjem i disciplinovanjem rizikuje da izgubi jednu od moćnijih neformalnih poluga vlasti. Navijačima je - uz svu korupciju i ustupke - ona pogana reč koja se izvikuje na njegov račun odavno na vrhu jezika. Kad počnu da je masovno skandiraju, to će mu praviti više problema od svih opozicionih saplitanja i marifetluka, uključujući aktivnosti mrzitelja svih kategorija. Pet minuta arlaukanja „Vučiću, p .... u“, i to još sa „Marakane“, bilo bi pogubnije nego da pariski „Mond“uzme Vuka Jeremića za stalnog kolumnistu. Nema tog broja visokoparnih i dubokoumnih novinskih karaktera koji mogu parirati primalnom kriku babuna sa stadiona, a koji se posle prenosi dalje dimnim signalima od priždivenih baklji, sagorelih nada i poneke zapaljene strane ambasade. Ako je slučajno zaboravio, uvek može da nazove Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića i da ih priupita kako je to bilo onomad, tačnije pre samo desetak godina, kada se utvrđivanje gradiva na temu „Kosovo je Srbija“završilo opštom lomljavom po Beogradu. Zbog svega ovoga, ma koliko mi kao partizanovcu išlo u prilog, ne bih bio u koži zvezdašu Vučiću kad sa svojima bude premeravao dubinu, veličinu ili kvadraturu izdaje ili pobede, svejedno. Lopta je sad u njegovom šesnaestercu, a na koju će je stranu ispucati, to samo on zna. Ili ne zna.

„Niti metar, niti milimetar“, a aršin u tuđim rukama