SEĆANJE NA LJUBAV
Prošlo je godinu dana od mamine smrti. Tata je sedeo u fotelji sa visokim naslonom, pored pisaćeg stola. Otvorio je fioku i izvadio iz nje fotografiju nepoznate žene.
„Zove se Gila i vrlo je fina. Uskoro će doći iz Amerike i venčaćemo se.“
Bacio sam fotografiju na pod. „Nije lepa i mrzim je!“
Tata se sagao, podigao sliku i vratio je u fioku. Pogledao je u lulu, istresao pepeo iz nje u veliku pepeljaru, ponovo je napunio, zapalio šibicom i ispunio sobu dimom.
„Nije lepa“, i dalje sam tvrdoglavo tvrdio.
„Doći će i videćeš da je vrlo fina.“
Kroz prozor sam video drugove kako se penju u „našu“kućicu na drvetu.
„Još si dete“, rekao mi je tata.
„Ne shvataš da odrasli muškarci ne mogu da budu bez žene.“
Jednog dana, kad sam se vratio iz škole, osetio sam da se nešto desilo. Otvorio sam vrata i zapahnuo me je prijatan nepoznat miris. Zastao sam u hodniku i čuo razgovor i smeh nepoznate žene. Na podu su ležali otvoreni koferi. Tata, koji je sedeo na stolici u dnevnoj sobi, 106 ustade i dade mi znak rukom da uđem. „Dođi, upoznaj Gilu.“
Sa sofe je ustala žena kratke kose u šortsu i sa papučama na nogama. Na nosu su joj bile uglaste naočare sa spoljnim uglovima izvijenim malo naviše. Pružila mi je ruku. Nisam mogao da je pogledam u oči. Prihvatio sam njenu ruku i pogledao oko sebe. Na podu su stajale kartonske kutije sa električnim uređajima i flašama, na fotelji kutije sa garderobom i flašice parfema, sapuni i pasta za zube sa ukusom mentola kakvu nikad do tad nisam video, ali znao sam da je iz inostranstva i da je veoma skupa. U jednoj kartonskoj kutiji video sam neki veliki uređaj od sjajnog metala. „Znaš šta je to?“upitao me je tata prateći moj pogled. Izvadio je to iz kutije i pokazao mi. „To je gril za pečenje. Moći ćemo da pečemo piletinu baš onako kako ti voliš.“Na njegovom stolu stajala je kutija bombona na kojoj je bio nacrtan čovek u suknjici kako svira gajde. Unutra su se nalazile svetlosmeđe lepljive bombone. Sisao sam ih u tišini.
Soba je izgledala kao velika prodavnica iznenađenja. Žena je pogledala u kofer i izvadila foto-aparat i malu kartonsku kutiju upakovanu u plastiku. „To je poklon za tebe“, rekla mi je. Otvorio sam kutiju i unutra je bio mali aparat sa kablovima: “To je blic za aparat, najbolji koji se može naći.“Govorila je hebrejski sa američkim naglaskom. Bilo mi je prijatno da je slušam. Sad više neću morati da se stidim stare religiozne bolesne mame. Imam novu mamu, lepu, mladu, koja je došla iz Amerike. Ponovo je prekopala po koferu i izvadila kožnu torbicu, otvorila je i pritisnula dugme. To je bio foto-aparat kod kojeg blenda sama izlazi napolje. Pokazala mi je kako da ga privežem na blic i ponovila: “To 107 je elektronski fleš.“U vazduhu se osećao prijatan miris njenog parfema. Imala je lepe ruke, a noge su joj bile preplanule i vitke. Setio sam se maminih nogu - bile su pune modrih ispupčenih vena.