Da se nikom nikad ne ponovi
Hatidža Mehmedović, predsednica udruženja “Majke Srebrenice”, preminula je u nedelju u Sarajevu.
U trenutku kad smo je pre nekoliko godina posetili u njenoj kući na obodu gradića planetarno poznatog po teškom zločinu, kafu nam je skuvala žena koju je u životu, valjda, samo držala želja za istinom - sve druge razloge da živi je izgubila još 1995. godine. Tri fotografije iza stakla vitrine, tri imena i bezbroj besanih noći. Hatidži su u ratu ubijeni sinovi Almir (18), Azmir (21), suprug Abdulah (44), brat i brojna rodbina. Prenosimo deo onoga što nam je tada rekla i neka to bude pomen na ovu veliku ženu, a opomena svim ljudima ovog nesrećnog regiona kad u bilo koje vreme, bilo kojim povodom i u ime bilo kog (velikog, sic!) cilja reše da pucaju u nekoga.
Ovako je govorila Hatidža:
“Ja bih volela danas jedno moje dete, nego čitav svet i tako svaka majka, bez obzira kako se zvala. U nekoga je poginulo dete zato što je moralo tamo da ide jer ga je neko terao, moji su poginuli samo zato što su se zvali kako su se zvali. Mojoj deci nije uzeto oružje iz ruku, njima je iz ruku uzeta olovka.
I nikad neću oprostiti! Onima koji su to uradili neka Bog sudi, mada nema suda za to, ali njihovoj deci bog dao svako dobro i da nikad niko od njih ne stane pred streljačke vodove. To ne može sud presuditi... Da bismo gledali u budućnost, moramo raščistiti sa prošlošću. Kažu, ne moramo gledati šta se desilo. Moramo gledati! Nas prošlost prati kao sena, ona se od nas ne odmiče. Ako to ostavimo negde po strani, nećemo ni proći dalje, a ona će nas sresti. To ne smemo prepuštati zaboravu jer nijedna deca nisu kriva. Ako svi narodi, bili oni Srbi, Bošnjaci, Hrvati, bilo ko, žele svojoj deci dobro i budućnost, moraju im reći istinu. Ne smeju biti heroji oni koji su ubijali goloruke i
golobrade i nenaoružane.
Boriću se dok sam živa da se zadovolji pravda. Radi sve dece, nikad nisam rekla radi jedne dece! Meni je žao sve dece jer niko ne zna, i ne daj bože da zna, kako je živeti jednu noć bez dece, sat ne jednu noć, a kamoli osamnaest godina. Ubeđujem sebe da nije prošlo osamnaest godina, a jeste. Ubeđujem sebe da moja deca nisu ubijena, a jesu. Pokopana su 2010. godine. Od mog starijeg sina ukopane su samo dve kosti, kažu tako su mi i muža našli, mlađem sinu je nađeno celo telo. Verujte, ako verujete u Boga, ne bih ovo poželela ni onom zločincu koji mi je to uradio. Da zna kako je meni teško, ja verujem da ne bi ovo uradio. Meni kad bi sad dali sav srpski narod da pobijem, a Srbi su mi ovo uradili, ja prvo ne bih mogla pomisliti na to. Kad bih tako nešto pomislila, tek onda se ne bih mogla nositi sa mojom tugom. Kad bih sve to učinila, ja ne bih mogla vratiti moju decu. Njih nema, pa nema. Ali bih sve učinila da se ovo više nikada nikome ne ponovi. Jer, ovo nije život, ovo je pakao od života. A napraviti čoveku pakao od života može samo zver preobučena u čoveka. I ne smeju biti tri istine. Ako budu tri, neće ovaj mir dugo potrajati i opet će doći neraščišćeni računi na naplatu.“