Seljaci - srpski Indijanci

„Možda neko misli da smo mi seljaci zatucani i glupi ali prilično su se zajebali. Vidimo mi o čemu se radi, vidimo da nas je država pustila niz vodu i da ne daje za nas ni pet para. Pre neki dan su uvezli iz Makedonije i Albanije hiljade tona paradajza - tako da mi sa našim možemo prvo da se slikamo, pa posle da ga bacamo svinjama... To su ta poglavlja i ta slobodna trgovina koju Evropa traži od nas. Da bi nas na sveti nikad primili za svoj astal, traže da granice budu otvorene, da svako uvozi šta mu se ćefne... Njihove države štite svoje tržište i paze svoje seljake, a nas naša ne jebava kao trulu šljivu...“

Ispred seoske prodavnice priljubljene uz duvare ruiniranog zadružnog doma, od reči do reči baš tako priča i nervozno šetka preplanuli seljak Radoje. Gorak je kao pelin - dok mu ledena pivska flaša hladi rapave dlanove. - E, baš će da nas prime u Evropu zbog paradajza? Možemo u so da se pretvorimo, da igramo pipirevku i da dozvolimo sve što traže - dok ne priznamo Kosovo ne ulazimo ni u hodnik Evrope, a kamoli u sobu i za glavni astal. Tako mu odgovora Živorad, dok ostali ćutke natežu flaše i tiskaju se na klupi na kojoj je jedan nogar polomljen a drugi ankerisan sa krljomcima od cigle.

- Sedi bre i pij to pivo kao čovek, šta dvoriš tu i šetkaš se kao svinja pred špricanje - veli mu. - Ma, ne dolazi u obzir, nit mogu da sedim, nit da ležim. Od kako je počela ova propast, svaku noć predreždim i samo cepam čaršave - procedi kroz škrbu vilicu Radoje.

- Kakva je to računica..? Gajbicu paradajza A klase nakupci na veliko plaćaju 240 dinara - a tu praznu gajbicu seljak mora da plati 43 dinara, plus berače 50 dinara. Znači, od gajbice najboljeg paradajza nama ostaje svega 147 dinara, dali smo 11 kila robe za 147 dinara, što je po kilu 13 dinara. Pa, gde to ima? - Posle nekoliko cugova piva, ponovo penuši Radoje. - Sa tih 13 dinara po kilogramu mi ne možemo da pokrijemo ni trećinu onoga što smo uložili, rasad, grejanje tople leje, zaštita, razne hemije, zalivanje, najloni, benzini a za naš rad i da ne govorimo. To znači - propadamo kao sekirče u moravski tišak a nikoga nije briga.

Uvek kad čujem ovako nešto, a čujem odmah čim dođem na selo - prođe me jeza. I bez obzira koliko ga volim, strah me da prepoznam osećanje koje me obuzme. Kao da bežim od spoznaje i sučeljavanja sa stvarnošću - poželim da što pre odem, da ne čujem, da ne slušam i da ne vidim rapidnu, i nezaustavljivu propast srpskog sela. Priču uz pivo koju seljaci pričaju dok piju na recku ispred seoskih prodavnica - možete ovog leta da čujete u svakom srpskom selu. Razlika je samo u tome da li je reč o paradajzu, paprici, malini, kupini, ili o ceni jagnjadi koja se po kilu žive vage kreću do 180 dinara. Samo da uzmeš konopče i da se obesiš.

Ostavljeni sami sebi, gurnuti pod tepih i prepušteni inerciji - niti seljaci znaju šta će sa samima sobom, niti srpska vlada okrenuta ka stranim investicijama, Beogradima na vodi, IT sektoru, digitalizaciji i evropskim vrednostima - zna šta bi sa njima? Za seljaka svaštara sa usitnjenim parcelama i tradicionalnim načinom obrade zemlje, sa propalom mehanizacijom iz prošlog veka i davno prevaziđenom arhaičnom agrotehnološkom poljoprivrednom doktrinom - nema mesta u Evropi. Ako je tako, a jeste - šta Srbiji valja činiti sa seljacima?

Ili će uložiti veliki trud i ogromna finansijska sredstva u transformaciju srpskog sela - ili će pustiti seljake da odumru? Kao Indijanci... Kao Apači i Sijuksi - ili poslednji Mohikanci. Nakon konsultovane stvarnosti zaključak je da je posredi ovo drugo. Zbog politikantskih razloga i mira u kući, jer su seljaci solidno glasačko stado - pa se ne sme jasno i glasno reći - da je u toku blaga, meka i lagana eutanazija srpskog sela.

Izgovoreni državnim prioritetima - oni koji je sprovode nisu svesni da se lako može desiti da sve preraste i u eutanaziju Srbije. Na primeru Kosova i Metohije valjda smo naučili - da zemlja sa koje ode srpski seljak prestaje da bude naša... Surovo - ali, nažalost, tačno.

Zemlja sa koje ode srpski seljak prestaje da bude naša. Surovo, ali tačno