Srbija i svet iz ugla vajara
Osamdesetak radova 45 umetnika iz cele Srbije i jednog gostujućeg iz Hrvatske daje odgovor na pitanje kuda se vajarstvo u Srbiji kreće, na koju stranu i kakvih sve tendencija ima.
- Nije cilj da sad mi kažemo: Ovo je glavno, pa se vi upakujte u to, nego naprotiv, da razlistamo i vidimo kako izgleda ta godišnja vajarska knjiga - kaže za “Blic” umetnik Rade Marković.
On je, zajedno sa Milicom Ružičić, Đorđem Aralicom i Sanjom Sremac, bio član žirija koji je birao radove pristigle na konkurs. Izložbu organizuje Vajarska sekcija ULUS-a, ali kriterijum za učešće nije pripadnost tom niti bilo kom drugom udruženja, čak su i samouki umetnici dobrodošli. Na pitanje kuda vajarstvo u Srbiji ide, Marković ističe da je ono jako šaroliko, od potpuno tradicionalnih radova do onih koji u sebi sadrže politički stav.
- Ta vrsta angažovanosti nije standard za skulpturu, vajari mnogo ređe imaju politički stav. Skulptura je jedna teško promenljiva umetnička forma jer se u nju ne možete tako lako uplivati sa konceptualnošću. To podrazumeva u nekom trenutku potpuni gubitak forme, a vajarstvo bez forme ne postoji. Ima radova koji su otišli korak dalje i predstavljaju neku vrstu prostornih instalacija. Recimo, ja i Milija Nešić smo od Milijinog rada “Dupeuvlakači” i mog napravili kompilaciju nazvanu “Razglednice iz diktature”. Izložen je još jedan Milijin rad “Ideologija i religija na delu” iz 1990. (gde se jasno vidi šta one čine čoveku kroz jednu vrlo eksplicitnu lutkarsku scenu, prim. nov.) dok moje drugo delo “Back to Black”, kofer obmotan žicama, govori o migrantskoj nesreći. Gde god da ste krenuli, ta žica je oko vas. Spasli ste se neke žice tamo, ali neke nove se formiraju komentariše Marković.
Među atraktivnijim radovima su tri šoljice za kafu od poliestera i linoleuma, omaž trojici velikana: Maljeviču,
Izložba u “Cvijeti Zuzorić” otvorena
je do 13. avgusta. Tokom našeg jednočasovnog boravka u galeriji samo su stranci bili posetioci
Pikasu i Dišanu (sa crnim kvadratom na beloj podlozi, figuri slona - aluzija na Pikasovog bika od sedišta za bicikle - i bolničke guske umesto Dišanovog pisoara), “Sveto trojstvo nauke: Milanković, Tesla i Pupin” Draga Đokića, tri spojene glave naših velikana, art brut radovi samoukog umetnika Dragana Jovićevića Macole, kao i jedna predivna
kompozicija na podu koja će trajati koliko traje izložba, do 18. avgusta. Naime, umetnica Larisa Ackov iz Pančeva je tri dana pred otvaranje na podu galerije posula pesak i na njemu ređala mozaik od delića terakote. Njeni radovi svaki put drugačije izgledaju kada ih izlaže i ovo je zaista jedinstvena prilika da vidite nešto lepo i prolazno.
Gost iz Hrvatske Josip Pino Ivančić napravio je prostornopolitičku instalaciju od raznobojnih plastičnih kesa. Kako nam je objasnio, njegov rad je inspirisan pesmom “Boje su u nama” grupe “Film”, šarenilom kesa i njihovim sadržajem kada se vrati sa pijace, ali i ozbiljnijim temama imigracije i ekologije.
- Izbegli ljudi su uvek u nečemu nosili svoje stvari, a u današnje vreme najčešće koriste plastične kese jer su im stalno pri ruci, pa ih dohvate kada u poslednjem trenutku treba da napuste dom. Pošto sam član ekološke organizacije
u Istri, u ovaj rad je ugrađena i ideja o zaštiti okoline - kaže Ivančić za “Blic”.
Izloženi radovi su od najrazličitijih materijala: poliestera, linoleuma, žice, plastike, kože, šrafova, kamena, drveta, knjiga u celofanu, metala, terakote, dleta, bronze, papir mašea, gvožđa, gipsa, mermera, mesinga, gline, stakla, a najređe od kamena, koji se tradicionalno vezuje za skulpturu.
Rade Marković tvrdi da su naši vajari potpuno egal u odnosu na svetske trendove.
- Jedino što kod nas pažnja javnosti ne postoji, a uslovi su mnogo teži: vajarstvo zahteva i alate i prostor za rad i odlaganje. Siromaštvo društva utiče i na produkciju. Ali kada to nisu veliki komadi, naše vajarstvo je adekvatno tome šta se dešava u svetu. Kod nas nema ozbiljnog tržišta. Postoji ono što država naručuje od jednog broja vajara, uglavnom spomeničke skulpture; evo, sad će biti jarboli, imaju i strele koje su, opet, pokušaj da se modernizuje odnos prema spomeničkoj skupturi, po mom ukusu neuspešan, ali barem je pokušaj. Kada bi gradski oci osim svog političkog interesa, razumeli i interes društva u nekom vremenu, ne samo u četiri godine dok su oni na vlasti, mogli bi razumeti da je Beograd izgubio svaku šansu da bude grad istorijske skulpture (kao što su Rim, Beč, Budimpešta), ali može da bude grad moderne autorske skulpture, naročito u ovom vremenu kada srpski vajari uopšte nemaju posla i nisu skupi - napominje Marković.
Kaže da je pitanje da li neko iz Muzeja savremene umetnosti treba da dođe na ovu izložbu i možda izabere nešto za svoju kolekciju toliko teško pitanje.
- U MSU postoji kustos koji bi trebalo da obiđe svaku izložbu u Beogradu jer ne znate gde će se pojaviti nešto što je vanvremensko, što zaslužuje da se odmah otkupi i ide u muzej. Treba da gledate. Da li se to radi? Ne radi se. Zašto se ne radi? Nemam pojma, valjda zato što niko u Srbiji ne radi svoj posao kako treba. Ali njih nema. Ispostavlja se da je neko jednakiji ili veći od nekih drugih - zaključuje Marković.
Milija Nešić i ja smo od Milijinog rada “Dupeuvlakači” i mog napravili kompilaciju nazvanu “Razglednice iz diktature”
RADE MARKOVIĆ, UMETNIK I KUSTOS IZLOŽBE