Gospodin Dejan Savić

Gospodar medalja, car, kralj, čudo od čoveka, najbolji. Ime - Dejan, prezime - Savić. Zanimanje - gospodin. Da, gospodin!

Selektor vaterpolo reprezentacije Srbije je po profesiji trener. Ali, ono što zapravo krasi pitomog medu na klupi “delfina” jesu maniri. Obraz. Kodeks, čast. To je ono što ga odvaja od drugih. Savić je i vojskovođa i džentlmen. Dinosaur, vrsta koja ovde, nažalost, odumire. Gospodin.

Inače, mogla bi se napisati ozbiljna doktorska disertacija na temu srpskog vaterpola (valjda će se neko setiti), pa i uspeha ovog čoveka. Dejan Savić je kao igrač osvojio 20 medalja. Kao trener nacionalnog tima, za manje od šest godina, sašio je vez po kojem su “delifini” uzeli 11 odličja, od čega čak 10 zlatnih! Čik da neko nadmaši krasnopis Gospodina.

# Čik da neko nadmaši krasnopis ovog velikog Gospodina

I šta se dešava u glavi Savića posle takvih uspeha. Pa, na primer, kada pobedi u važnom meču, on ne skače kao sumanut, ne čestita svojim igračima, već kolegi sa suprotne strane pruža ruku i ljudski ga, iskreno, zagrli. Uz to, on ne palam..i u javnosti. Skoro i da ne daje izjave. On ne skače u bazen. Ne nameće se, ne lakta. Drugi bi se na njegovom mestu popeli na glavu i bogu i narodu. Vidite li kvaku? Ma, Gospodin.

O trijumfima priča isključivo kao uspehu igrača. Nikad ništa nije rekao što bi se protumačilo kao lično glorifikovanje. On sedi u pivnici preko puta moje zgrade, javi se nepoznatim ljudima kada uđe, odgovara kulturno na pitanje ukoliko ga dobije. On ide po Dorćolu kao komšija, sa obe noge na zemlji. On je prostudirao Kiplingovu pesmu “Ako”. On “opšti sa kraljevima a ostaje skorman”. To je Gospodin.

Šetam po kraju, on prolazi ulicom i kaže “pazi, odvezana ti je pertla, nemoj da padneš”. I samo lagano prođe. Gospodin.

Saviću, hvala ti na svim radostima. Hvala ti što si trener Srbije. Hvala ti što postojiš. GOSPODINE.