Oliver Dragojević (1947-2018) Oprosti, Druže
Oprosti, Druže
Ostao si dosledan u epohi koji počiva na nedoslednosti. Znajući da su ovde umeli da oproste čak i osvedočenim zlikovcima kao što su Bler, Klinton, Solana i Šreder, možda se nađe neko da naglas kaže o kičmi muzičara koji je zbog date reči ostao bez najvećih honorara u životu
TAKO JE TO bilo prvih dana jula 1975. Zdenka Kovačiček me izvela iz sinjske kasarne i dovezla do splitskog hotela “Marjan”. Pop Asanović dade mi farmerke, a Đorđe Novković nekakvu majicu. Takav odoh na splitsku Prokurativu da pogledam tek ustanovljeno Veče dalmatinskih šansona. Tu naletim na Dražena Vrdoljaka, koji me po završenom programu povede na bevandu u obližnji bircuz iza Dioklecijanove palate. A tamo za stolom Toma Bebić sa izgledom bitnika a ponašanjem utentične lokalne preteče repera i pankera. S njim jedan malo smotan šilja. Predstavi se: Momčilo Popadić, za bliske Pop! Originalno iz Pančeva preko nekoliko jadranskih otoka. Uz autora neobičnih formi i jezika, tako upoznah i čarobnjaka emotivne poetike. Prihvatiše me kao Draženovog pajtaša, pogotovo što priznah da me taknula Tomina vanvremenska elegija o neznanom pomorcu. Baci urotljivi pogled, pruži čašu plavca sa Hvara da se kucnemo i pozva me da sutra dođem na promociju albuma “Volite se, ljudožderi”. Reče, snimljen je tu iza u radio-stanici na dva obična magnetofona marke “revoks”. Uto praznom ulicom pognutih glava korake bira dvojac utučenih. Kompozitor Zdenko Runjić, pljunuti mlađi brat Miše Kovača, i Oliver Dragojević, koga smo od milošte zvali Ćoro. Upravo saznali da je njihova pesma “Galeb i ja” u konkurenciji od dvanaest šansona osvojila tek osmo mesto. Mučnu tišinu raznose Toma. “Kad meni cura nije došla na randes, ja napiso prvu pesmu. I evo sklepah celu longplejku. Sad ste osmi, jednog jutra osvanućete ko prvi.”
I digosmo čaše, pa čaše… Ni sada ne znam gde potom zanoćih.
Prođoše stađuni i godine. A pesma o galebu izraste u naš “My Way”.
Kasnije, mnogo kasnije, po Splitu tražih taj bircuz. Nije ga bilo.
Ovo piše jedini preostali iz tog noćnog ljudovanja. Prvi je otišao Toma, potom Momčilo,
posle Zdenko, onda Dražen i sada Oliver. Šta je život do malo novih fleka po otrcanom kafanskom stolu… Potrošili mladost, dušu i telo. Prvi i poslednji, Toma i Oliver, oboje od raka pluća. Pre dva proleća sa Oliverom sam pravio razgovor za “Blic” u kafeu hotela “Belvi”, baš uz Prokurativu. Na stolu bez čaršava bio oštampan Tomin portret, na susednom Zdenkov, pa Smojin, Bajdin, šjor Ljubin, pa Popov. Bože, kakva istorija.
Kako ne znam ništa bolje, pokušavam da kažem kako smrt Olivera Dragojevića lišava mnogo širi prostor od Hrvatske ili Dalmacije jednog tananog dela sebe. Mada fizički udaljen, uporno je, kao na početku, do kraja trovao naše duše razoružavajućim baladama i vrstom emotivne zavisnosti protiv kojih medicina još nije našla odgovarajuću kontrameru. Bio je jedinstven i nezamenljiv.
Zajednički emocionalni remorker prepun ispovedničke teskobe primorca, nosilac je koliko univerzalne toliko i pučke slike o dalmatinskom zavisniku koji svojim darom, dijalektom i leksikom taj komad Mediterana nama kontinentalcima čini razumljivim i prihvatljivim. Iza velike lektire o ljubavi i gradiva za nostalgične duše provlačila se pasivna agresivnost posebne zavodljivosti. Najuverljiviji tumač građe od koje je napravljen jedan molski svet i jedan durski mentalitet. Uz sve, omogućio nam je da se ne stidimo intimnih osećanja i sećanja kojih se (inače, kao mužjaci) negde u sebi bojimo.
Dalmacija je u Oliveru, delim Džibonijevo mišljenje, imala ono što je svet imao s Rejom Čarlsom, da čovek sedne za klavir i glasom izgrebanim cigaretama, pićem i neprospavanim noćima izazove čaroliju. Hrabro idući neutabanim stazama, neverovatni umetnik nikada nije prestao da traži sebe.
Nešto sasvim lično. Oprosti, Druže, što nismo dovoljno razumeli odluku da ne pevaš u gradu u kome si prvi put osetio šta stvarno znači ljubav, popularnost i podrška. Živimo u vremenu kad se reči olako frljaju i još lakše gaze. Ostao si dosledan u epohi koji počiva na nedoslednosti. Znajući da su ovde umeli da oproste čak i osvedočenim zlikovcima kao što su Bler, Klinton, Solana i Šreder, možda se nađe neko da naglas kaže o kičmi muzičara koji je zbog date reči ostao bez najvećih honorara u životu.
P. S. One majske noći pošto su Real i Liverpul odigrali finale Lige šampiona šetao sam po Hrvatskoj ulici slavnih na opatijskoj promenadi brojeći zvezde onih koje lično znam. Od 32 velikana imao priliku da lično upoznam 13 uvršćenih.
I onda se dogodi 29. jul. Baš na dan kad je pre deset godina umro Parlov, Oliver mu se pridruži. Zvezda blizu zvezde šetališta slavnih.
Na zemlji u mermeru, u mom srcu grumeni od zlata što mi napadaju preostale bajpasove.